Izvor: Politika, 18.Dec.2013, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Diplomatije velike šargarepe
Prosto zadivljujuće je bilo minula dva dana uživo slušati zvaničnike EU kako se bezmalo pravdaju, odgovarajući na pitanje gde je kompromis u tome što se Savet ministara EU, posle velike debate, usaglasio da Srbiji naloži da sa Kosovom sklopi sporazum o „sveobuhvatnoj”, a ne o „punoj” normalizaciji odnosa.
Oni iskusniji u odgovorima na „provokativna pitanja novinara” odmah su, poput ministra Branka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ružića, rekli da to ne znači obavezu Srbije da prizna nezavisnost Kosova. Drugi su se, pak, vadili kako engleski nije njihov maternji jezik, te da njihova zemlja nije priznala Kosovo, ali da oni ne bi pričali o terminologiji.
Treći, poput ministra spoljnih poslova Litvanije Linasa Linkevičijusa, su mi objašnjavali da je to rezultat političkog kompromisa i da je upravo to nekad suština. On, ipak, nije poput svojih kolega hteo da u potpunosti izbegne odgovor, pa je rekao da „pun znači pun, a sveobuhvatan znači više opipljiv, da nije pun odmah, već je pun kasnije”.
Kada je na licu sagovornika video da nije bio dovoljno uverljiv, uz osmeh je zaključio: „Ali, gledajte, to je način na koji se radi. To je lepota diplomatije.”
Teško će sada neko ubediti nekog evropskog diplomatu da su „puno” i „sveobuhvatno”, suštinski, sinonimi, jer ako se u normalizaciji odnosa „sve obuhvati” to znači da je postignuta „puna” normalizacija.
Poenta zapravo leži u tome da države članice EU, koje nisu priznale Kosovo, nisu mogle da se kući vrate a da nemaju „dokaz” za sopstvene separatiste da ne nameravaju da priznaju Kosovo. To dokazuju i svaki put kada u dokumentima EU proveravaju da li je pri prvom pominjanju Kosova u svakom dokumentu EU napisana zvezdica i fusnota da taj natpis ne prejudicira status Kosova.
Ali i oni su svesni da rešenje koje je prekjuče usvojeno na Savetu ministara nije diplomatska pobeda u lingvističkim finesama, već jedna od stepenica na putu postepenog navikavanja na to da Beograd više ne upravlja Kosovom.
Zbog toga sada većina evropskih zvaničnika izbegava da detaljnije objašnjava šta će podrazumevati pravno obavezujući dokument koji će Beograd i Priština morati da potpišu. Niko ni ne pomišlja da politiku „štapa i šargarepe” odmah iskoristi i pripreti Beogradu da ako želi šargarepu (članstvo u EU) odmah potpiše takav ugovor.
Ne, na delu je strategija da vremenom, kroz reforme i ekonomsko napredovanje Srbije u toku pregovora sa EU, šargarepa poraste. Da posle pet do deset godina bude dovoljno velika i sočna da ugovor Srbije i Kosova ne bude previše teško objasniti građanima koji će tada biti svesni da posle više od 20 godina ne mogu da povrate Kosovo.
Nenad Radičević
objavljeno: 18/12/2013
