Izvor: RTS, 16.Nov.2014, 08:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balada o dobrom Evropejcu
Dok broj ratnih žarišta širom sveta nezadrživo raste, SAD i EU ne odstupaju od tvrde politike sankcija prema Rusiji, spremaju novi paket mera protiv Moskve i proglašavaju odgovor na ruske izazove apsolutnim prioritetom svojih ujedinjenih političkih kapaciteta. Ako Vašington već ne zna i ne može drugačije – da li može Evropa?
Službena nemačka politika, koja se u međuvremenu pretvorila u najsnažnijeg >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << evropskog zagovornika pooštravanja sankcija, i dalje pokušava da odnos prema Rusiji drži pod plaštom politike i diplomatije, iako u zemlji raste otpor privrednih subjekata, privatnih i državnih, koji te mere definišu u terminima neželjenog i opasnog ekonomskog rata sa Moskvom.
Pozivajući se na "krugove u EU", briselski novinski portal EUobzerver je nedavno objavio prve ozbiljnije procene efekata sankcija na privrede obe strane. Opšti zaključak: Nas boli, ali njih boli više.
Prema tim procenama, Rusija bi ove i iduće godine izgubila 100 milijardi evra, dok bi EU kao blok izgubila 40 milijardi ove, 50 milijardi iduće godine. U prostoj računici to dođe na isto, ali, teše se "krugovi u EU", to je za rusku ekonomiju smanjenje od skoro pet procenata, za EU samo 0,3 ove i 0,4 naredne godine.
Politika kratkog pogleda i brze ruke
Te sankcije bi Austriju mogle koštati blizu milijardu evra i jedanaest hiljada radnih mesta, pa nije ni čudo što se ova zemlja nalazi u grupi koja se protivi daljoj kaznenoj politici prema Moskvi.
Ali, dok EU i dalje troši svoju snagu da bi pronašla i stala na granicu koja političke sankcije deli od ekonomskog rata, već joj se pojavljuje sledeći problem za čije rešenje ona nije spremna, ali se svejedno njime poigrava: otvoreni rat Rusije i Ukrajine.
Austrijski politikolog i specijalista za Rusiju Gerhard Mangot već mesecima upozorava da sancije protiv Rusije, pogotovu drugi i treći, ili mogući četvrti talas, vode u katastrofu – ali tek sada njegove izjave dobijaju veću medijsku pažnju.
Sankcije EU bi mogle izazvati "direktan rusko-ukrajinski rat" zato što je Kremlj "stavljen u poziciju da više nema šta da izgubi" pa prema tome može samo "očvrsnuti u svojim stavovima prema Kijevu", piše Mangot u komentaru za Viner cajtung (Wiener Zeitung) koji prenosi i nacionalna televizija ORF.
Istina je, tvrdi Mangot, EU ne mora da se boji da bi Moskva proglašavala uzvratne ekonomske sankcije prema Briselu, jer bi time više naškodila samoj sebi, "ali zato i te kako raspolaže potencijalima i sredstvima da naškodi nekom drugom – Ukrajini".
Moskva bi mogla "bitno da pooštri postojeća trgovinska ograničenja u odnosu na Kijev, čak i da protera ukrajinske gastarbajtere, što bi za EU ekstremno poskupelo ekonomsku stabilizaciju Ukrajine", komentariše Mangot.
Ukrajina – evropski Vavilon?
Da li to Ukrajina polako postaje Vavilonska kula Evropske unije? Da li Unija na primeru ruskih sankcija dokazuje svoju moć globalnog političkog igrača, ili leči kolektivne traume iz doba ideološki i policijski podeljenog kontinenta – ili samo čini prijateljsku uslugu Vašingtonu?
Šta ako Kremlj tako podigne cenu "jedinstvene" Ukrajine, do te mere "frizira" njenu političku vrednost da je Evropljani mogu platiti samo radikalnim gubitkom ekonomske i finansijske moći, u perspektivi vlastitim raspadom?
Evropska unija se sve manje bavi svojim unutrašnjim problemima, a sve više "tuđim". Svakako se može argumentovati da u globalnom svetu kategorija "tuđih problema" ne postoji, već se sve odvija po principu spojenih sudova, ali ovde je na delu sasvim pragmatična razlika: "unutrašnji problemi" bi bili oni koje je EU u stanju da reši, "tuđi" oni koji nadilaze njene snage, resurse i politički uticaj.
Tako EU pojavu nekih unutrašnjih problema još uvek doživljava kao izolovane nevolje, a ne kao koherentni sistem signala upozorenja.
Ulične borbe u Varšavi prošle nedelje na nacionalni "Dan ujedinjenja" većina novinskih izveštaja olako podvodi pod "borbe huligana i desnih ekstremista sa policijom", znači neku vrstu urbanog folklora današnjice.
Poljski sociolog Rafal Pankovski u intervjuu Špiglu daje mnogo sumorniju dijagnozu: U Poljskoj se unutar sebe urušava konzervativno-nacionalistički blok, a kako neki drugi tamo praktično i ne postoji, to je vrlo ominozan razvoj situacije.
Vladajuća koalicija Građanske platforme i Poljske narodne partije, jednako kao i opoziciona Partija prava i pravde, sve konzervativne i nacionalističke u različitim gradacijama, dobijaju "plivajuću" granicu prema ekstremnoj desnici.
Sto hiljada ljudi se prošle nedelje na ulicama Brisela tuklo s policijom zbog mera štednje nacionalnih belgijskih vlasti, koje su podigle starosnu granicu za odlazak u penziju na 67 godina i ukinule automatsko prilagođavanje plata i inflacije.
Bes demonstranata je dolazio od stava da se to u samom geografskom srcu Evropske unije razgrađuju stubovi socijalne države.
Štrajk Sindikata vozača lokomotiva (35.000 članova) danima je držao Nemačku u saobraćajnoj blokadi, ostavljajući vladu Angele Merkel da se koleba između priznanja da je bespomoćna ili poraza.
Okončan je preko čiste emotivne platforme, tako što je sindikalni šef Klaus Veselski objavio da "ne želi da kvari proslavu okrugle godišnjice pada Berlinskog zida".
Od tada, Veselski je ime koje su upamtili svi mediji i svi sindikati širom EU, a posebno, kako se ovde piše, oni u Italiji.
I dok italijanski sindikalci analiziraju taktiku nemačkih kolega, događaji od pre nekoliko dana pokazuju svu raznovrsnost socijalnih potencijala za provale nasilja po rimskim predgrađima.
Talas izbeglica iz Severne Afrike i Sredozemlja koji se obrušava na Italiju kao geografski prvu zemlju na putu u blagostanje EU, stvara kod domaćih opasnu klimu socijalnih resentimana i rasističkih ispada.
Ne može se reći da EU ne čini ništa kako bi sa Italijom podelila ekonomski teret izbeglica, ali ona ne prepoznaje da je taj tip nasilja biljka koja tek raste.
Bugarska i Rumunija se ekonomski guše, čak gore nego u vreme ulaska u Uniju, dok se istovremeno Srbija – čija privreda iz kompleksnih istorijskih razloga isto nije dobra, ali u svakom momentu bolja od dva "evropska" suseda – drži na dugom štapu.
Ni pomisliti kako bi se ekonomije sve te tri balkanske zemlje podigle sa milijardama evra koje EU skuplja za "otkup" Ukrajine od Rusije, kako bi se njihove unutrašnje socijalne situacije konsolidovale i pozitivno odrazile na tržite rada čitave Unije!
Ili, šta je na primer s Hrvatskom, koja će uskoro od čitave socijalne stratifikacije imati samo veterane, dugove i građansku klasu koja je bankrotirala – da li bi se možda njoj moglo pomoći, kako bi se sprečio njen dalji put u političku radikalizaciju?
Vavilonska dilema EU: Graditi Kulu ili puteve?
Kako to izgleda kad EU skupi snage kao tim i pomaže svojima, vidi se dobro na primerima Grčke, Irske, Španije ili Portugalije – pomoć je možda bila gruba i maćehinska, ali ona definitivno daje rezultate.
Evropski statistički biro Evrostat objavio je pre dva dana informacije da grčki društveni bruto proizvod ponovo raste (0,7 odsto) i to nakon šest godina stagnacije.
Ali u kategorijama politike moći, ta vrsta posla se pokazuje kao previše prizemna i dosadna, pa nije isključeno da upravo tu leži glavni problem EU.
Unija bi se odjednom radije bavila grandioznim političkim šemama, zaboravljajući da je postala velika i uticajna tako što se dugi niz godina bavila "domaćim" problemima, onima koje je mogla da reši.
Metaforički bi se moglo tvrditi da je EU postala bogata ne tako što je gradila Vavilonsku kulu, već puteve i vodovode između vavilonskih naselja, što je seljacima kupovala bolje plugove i subvencijama održavala socijalni mir.
Nažalost, graditi Kulu je daleko interesantniji istorijski izazov, dok je sve drugo dosadan i nekreativan posao kojim se osiguravaju sitne ljudske sreće.
I zato se EU sprema da Rusima "otkupi" Ukrajinu – pa šta košta!
Niče u tekstu "S one strane dobra i zla" piše o "dobrom Evropejcu", koji se smestio u međuprostoru između nacionalističkih osećaja i nadnacionalnog grčko-rimsko-hrišćanskog nasleđa, koji se istovremeno užasava nad kategorijom "političara kratkog pogleda i brze ruke" koji bi mogli da ugroze zajedničku evropsku kuću u nastajanju.
A zajednička evropska ideja je za njega, pre 140 godina, bila jedan od nekolicine logičko-neminovnih elemenata smeštenih "sa one strane" moralnih sudova i ocena.
"Dobar Evropejac" bi prema tom tumačenju bio onaj koji evropsku ideju neće da sahrani pod teretom nemogućih poduhvata. Ukratko: pragmatičar silom prilika.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
