Izvor: Deutsche Welle, 18.Avg.2014, 16:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Apsurdi privrednog rata
Ruski embargo na meso, ribu, mleko, voće i povrće iz Evropske unije već pokazuje sav svoj apsurd: u samoj Rusiji cene rastu, pojedini zapadni poljoprivrednici se žale, a slave šverceri i prekupci.
Francuski sir kamamber, norveški losos, grčke masline uskoro neće biti na ruskoj trpezi. Ali Rusima to ionako nije važno.
Već ovog jula, dakle pre proglašenja zabrane uvoza poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije, u Rusiji je zabeležen porast cena životnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << namirnica od 11,2 odsto. Ruska vlada je odlučila da će, ako treba i silom i policijskim metodama, držati cene u granicama i objavila je da će pomno pratiti cene četrdesetak grupa životnih namirnica.
Doduše, na rusko tržište sada stižu poljoprivredni proizvodi iz zemalja koje nisu obuhvaćene embargom, od povrća iz Turske pa do govedine iz Brazila, ali i to će jedva nadoknaditi velike količine poljoprivrednih proizvoda koje su inače stizale iz EU. Rezultat će neminovno biti povećanje cena ili nestašica, a ovakva državna intervencija na tržištu još jednom pokazuje sav besmisao takvih mera. Na primer, samo u prvih pet meseci ove godine u Rusiju je uvezeno limuna u vrednosti od 1,7 miliona dolara – iz Belorusije. Povrh toga iz te zemlje u Rusiju stižu i sveže školjke, banane i kokosovi orasi.
Naravno, plantaže limuna u Belorusiji se mogu svesti tek na poneko stablo ove biljke koja neka domaćica pažljivo neguje na prozoru svoje dnevne sobe, a ta zemlja nije ni puna palmi sa koje padaju banane i kokosovi orasi. Ono što Belorusija ima, jeste sporazum o slobodnoj trgovini s Rusijom. Uprkos bliskim političkim pozicijama Minska i Moskve, ta zemlja se nije priključila ruskim sankcijama i zabrani uvoza poljoprivrednih proizvoda iz EU.
Gubici i gubici
Dok ovakvu političku intervenciju na tržištu slave prekupci i šverceri, kod poljoprivrednih proizvođača u Evropskoj uniji ne vlada sloga o stepenu ozbiljnosti ovih sankcija. Ipak, neke poljoprivredne nacije na istoku Unije koje još iz sovjetskog doba imaju tradiciju izvoza u Rusiju osećaju se ozbiljno pogođenima.
Mađarski premijer Viktor Orban se prošle sedmice požalio kako uvođenjem sankcija Zapad „puca sam sebi u nogu“ i da te mere više štete Zapadu nego Rusiji. Mađarski premijer se požalio da će zbog ruskih sankcija poljoprivredni sektor te zemlje godišnje izgubiti 80 miliona evra i izjavio da bi Evropska unija trebalo da „kompenzuje“ deficit.
I poljski poljoprivrednici pozivaju na patriotsko konzumiranje domaćih jabuka koje ovako neće biti izvezene u Rusiju, ali ni u tom sektoru nije baš sve tako crno. Tako i mađarski ministar poljoprivrede tvrdi da ovaj embargo neće ozbiljnije pogoditi tamošnju ekonomiju s obzirom da ruske mere ne obuhvataju ni 30 odsto mađarskog izvoza poljoprivrednih proizvoda u Rusiju i jedva jedan posto ukupnog izvoza životnih namirnica iz Mađarske.
Gdje nestaju evropske svinje?
Još je zagonetnije šta se dešava sa evropskim svinjama. Naime, iz Evropske unije je u Rusiju odlazilo 750 hiljada tona svinjetine godišnje i mnogo je nemačkih proizvođača koji su sa zabrinutošću slušali vesti o obustavi uvoza u Rusiju. Cena svinjetine jeste na trenutak pala, ali i tim nemačkim uzgajivačima i dalje stižu kamioni po uzgojene svinje gotovo kao da se ništa nije dogodilo.
Doduše, rusko tržište svinjetinom bilo je specifično. Teško je reći da li zbog dugog života u radničkom raju socijalizma gde je baš svaki komad mesa bio dragocenost ili zbog tamošnjih specijaliteta, ali nigde na svetu se ne može prodati meso lošeg kvaliteta po tako dobroj ceni kao u Rusiji. Tamo odlično idu odresci svinjetine koji su za ostala tržišta upravo beznadežno premasni, dakle delovi potrbušine i masnih naslaga na leđima životinje.
Ali i taj pad cene je u Nemačkoj i Evropi potrajao je srazmerno kratko. Jer ima i drugih kupaca čak i za takve masne delove: ako se salo otopi u mast, njega će kupovati i Britanci da u njemu prže svoju ribu i krompiriće, od svinjske masti se na primer proizvode i lakovi za parkete i voštane bojice za decu, a u krajnjem slučaju, mast se uvek može prodati kao biogorivo. U načelu, to gorivo jeste uglavnom biljnog porekla, ali nije zabranjeno u njega stavljati i loj nastao u nekom zlosrećnom prasencetu.
Ima i drugih riba u moru
Kako piše Frankfurter Algemajne Cajtung, veliki nemački proizvođači mesa, poput kompanije Vestflajš, su još 2001. otvorili svoje predstavništvo u Moskvi, ali mnogi su naučili da je rusko tržište prilično svojevoljno. Konačno, i ove sankcije Kremlj tumači kao „podsticaj domaćim poljoprivrednicima“, ali evropski poljoprivredni koncerni uglavnom nisu bili preterano iznenađeni. Rešenje je bilo okrenuti se drugim tržištima i Egbert Klokers iz farbrike Vestflajš za frankfurstki list objašnjava: „U izvozu vam je to tako: jedna vrata se zatvore, dvoje vrata se otvore.“
Na kraju, sve je stvar cene. Konkretno, trenutna veleprodajna cena svinjetine je tek desetak posto niža nego prošlog leta jer svinjetinu vole i na Filipinima ili u Južnoj Koreji. A tu je onda i veliko tržište Kine za svinjetinu Made in Germany. Iako Kinezi možda neće plaćati tako dobru cenu za slaninu i masne odreske kao Rusi, oni praktično ne pitaju koliko koštaju svinjske njuške. U Kini je to vrhunski delikates koja košta i više nego svinjski filet.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
.jpg)
