Izvor: Poznati.info, 29.Okt.2012, 17:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad porastem biću spisateljica!
One imaju lek za sve. Za telo, dušu, prazan krevet, zagorelu musaku, bračne probleme, prošlost i budućnost. Ali, tu licencu nisu stekle preko noći. Savremene spisateljice su prvo dospele na javnu scenu, priklonile se vladajućim pravilima i vladajućem ukusu, a onda shvatile da i u taboru prekoputa, onom literarnom takođe mogu da zarade.
Da biste bili uspešan pisac u Srbiji morate da imate prošlost. Da bi vaša prošlost bila vredna pažnje i od strane nekog izdavača >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << procenjena kao potencijalno dobar biznis morate biti poznati ili bar prepoznatljivi. Ne vrede sve ispovesti isto, kao ni svi home video snimci. Okreni obrni, put do štanda na Sajmu knjiga podrazumeva dobru etabliranost u estradnim krugovima. Da li ćete do nje doći učešćem u rijaliti programu, uz pomoć moćnih prijatelja, aferom sa nekim ko je poznat, važan i, bilo bi poželjno, oženjen, gradnjom karijere u tabloidima – pitanje je sreće i izbora.
Pobednice!
Može i bez prošlosti. Ne morate da ispraznite sav sadržaj svog kreveta i da povadite sve kosture iz ormara. Vaša priča može biti čista fikcija, može biti literarno vredna i bolja od polovine ukoričenih idiotluka na tržištu, ali… Čeka vas onaj najgori “kuc kuc” put: “Dobar dan, ja sam taj i taj i napisao sam knjigu… Ne, nisam samo jedna u nizu budala što vas svakodnevno zatrpavaju rukopisima, ja zaista volim i umem da pišem… Naravno, znam da je kriza, ali… Imam podršku u medijima, drugarica mi volontira u “Pravdi”.. Hvala sačekaću da mi se javite.”
Onda dođe oktobar kad kiše padaju i eto vas u hali na sajmu. Jedino što vam preostaje da se predate, bacite koplje u trnje i stanete u kilometarski red ne bi li sačekali da vam Jelena Bačić Alimpić potpiše svoj novi roman. I počasti vas osmehom potpisujući posvetu na prvoj strani između naslova i naznake da je to pedeset osmo izdanje. Možda biste je pitali: “Čekajte, zar niste vi ona što je uvela tabloidne pričaonice na televiziju klibereći se između balkanske proročice Kleopatre i neke Šiki Miki pevačice?”. Mogla bi da vam odgovori: “Drago mi je što pamtite, jesam. Ja sam počela na vreme.” Slično ćete proći i kod Sanje Marinković, Vesne Dedić, Suzane Mančić…
Uspešni pisci, svesni da je književno tržište trenutno jedno od poslednjih u Srbiji koje šljaka kao švajcarski sat, nemaju problem sa činjenicama. Oni znaju ko su i zbog čega su tu. Da ih je osećanje stida i obzira ikada tištilo ne bi se danas smešili sa svakog drugog bilborda, plakata, flajera na “svetkovini literature”. Uostalom, reč je o globalnim zakonima literarnog biznisa. To što su nama sve te domaće Džeki i Barbare tri puta odurnije od zapadnjačkih originala je samo posledica njihove sveprisutnosti. Štampa, televizija, internet, porno sajtovi, knjižare. Sve je to jedan te isti ciklus šunda samo u različitim formama. Takva je i njihova publika. Trčim s posla u pet da gledam emisiju, u troli čitam tabloid sa novim vestima iz života omiljene spisateljice, čalabrcnem nešto po receptu koji je preporučila, kod frizera pod haubom čitam njen prvenac…
Ukoliko vas ne zanima da od književnosti zaradite, dakle ono “uspešan” sa početka teksta vas ne zanima, već jednostavno želite da ostvarite svoju vokaciju, morate opet da drugujete. Samo da bi pristali da vas saslušaju. To je dovoljno za početak. Da li ćete potražiti pomoć stranke, profesora sa fakulteta “koji vas se seća” ili probati da na mala vrata uđete u društvo izdavača od kojih zavisi vaša sreća i budućnost – opet je pitanje izbora i okolnosti. Nije isključeno da ćete izmoreni beskrajnim nizom bezuspešnih pokušaja oterati sve u materinu i odlučiti da postanete tipična lakoperka ili “srpski Den Braun”. Kad može ona polupismena, mogu i ja. Varate se.
Tu vas tek čeka krah. Odnosno čekanje. Jer, pre nego što osvojite status literarnog tajkuna morate biti barem starleta ili striper. Morate da pristanete na igru. Ta “polupismena” se nagutala svega i svačega pre nego što je stala da pozira za plakat. Da li je uživala ili nije, to je njena stvar. Možda je i ona nekada imala iluzije o vrednostima, nekakve principe. Sve u svemu, kroz ovogodišnji Sajam knjiga je najbolje bilo hodati poluzatvorenih očiju. Dok se ne stigne do sigurnog, proverenog mesta. Jer sa svakih pola metra vrebali su fotošopirani trijumfalni osmesi onih koji su znali da je u Srbiji promena nemoguća.
Izvor: wannabestars.rs
