Izvor: Poznati.info, 22.Jan.2013, 12:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ivana Peters Pavlović Biografija

Ivana Peters Pavlović, poznatija kao Ivana Negativ, je rođena 22. avgusta 1974. godine i po zanimanju je pevačica. Iz braka sa Aleksandrom Petersom, nekadašnjim članom grupe Sanšajn, ima ćerku Saru. Snimila je tri albuma sa grupom Tap 011, na kojima su se našli najveći hitovi pop muzike devedesetih kao što su Zbog tebe (poznatija kao Gaće), Vuk, Televizor, Bunda, Okreni broj 95 i drugi, zatim četiri albuma sa grupom Negativ, na kojima su pesme Svet tuge, Ja bih >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << te sanjala, Ti me ne voliš i druge. Osim njene publike, vole je i žiriji festivala, što dokazuju brojne nagrade i priznanja na raznim muzičkim festivalima. Jedna od najboljih srpskih pevačica otkriva da je svog oca videla svega nekoliko puta u životu, ali da joj je očuh bio tako strog i konzervativan da je, kad je stala pred mikrofon, otkrila potpuno novi svet, čiju lepotu nisu uspela da joj naruše ni dva razvoda od istog muškarca.

Ivana je završila srednju muzičku školu, a sa 15 godina počinje da peva u grupi pod nazivom Who is the best, koja se pretežno bavila rep muzikom, i sa kojima je snimila dva albuma. Na „Beogradskom šlageru 94“ je zamenila Madam Pijano, nakon čega je skrenula pažnju na sebe. Gane Pecikoza, menadžer grupe Tap 011 dovodi je u grupu, gde je zajedno sa Gocom Tržan bila ženski vokal, u grupi čiji su članovi još bili i Petar Stupar, Đorđe Pajović i Milan Bojanić. Sa grupom „Tap 011“ snimila je 3 albuma i učestvovala na brojnim festivalima. Nakon odlaska iz grupe promenila je žanr, postavši glavni vokal rok sastava Negativ, sa kojim je do sada snimila četiri albuma. Grupu Negativ, pored Ivane, čine: Nikola Radaković – Džoni, gitara, Milan Zlatanović – Zmolen, bas i    Dario Janošević, bubnjevi. Ovaj bend je već prvim singlom ”Ja bih te sanjala”, sa albuma prvenca nazvanog ”Negativ” (1999), skrenuo pažnju svih medija i šire publike na sebe. Sa Ivaninim glasom i buntovničkim stavom i energijom ostalih momaka benda, Negativ je postao jedan od popularnijih domaćih bendova.

Radost koju osećaju ljubitelji dobrog, moćnog ženskog vokala u Srbiji zbog najave koncerta grupe „Negativ” nije ništa prema onoj koju osećaju ljubitelji dobre, bogate životne priče kad sednu s njom za sto u nekom klubu ili kafiću. Vedro, bez ikakvog opterećenja ili garda, ona priča o razvodima, hirurškim intervencijama, vantelesnoj oplodnji, o tome da je oca videla tri puta u životu i svemu ostalom, s onom lakoćom s kojom bi neko od nas davao recept za špagete. Često se smeje, lepo izgleda i ima odličan smisao za humor. Pije vodu zbog dogovora o dijeti i vežbanju koji ima sa ćerkom. Spremna je za nove uspehe s „Negativom”, baš kao što je bila spremna za ponovno okupljanje „Tap 011”. Iako to tada nije znala, još kao vrlo mala bila je spremna za muzičku karijeru.

— Detinjstvo najviše pamtim po nani i dedi, po maminim magnetofonskim trakama koje mi je puštala, na kojima ona čita nešto na engleskom, a bilo je i onih na kojima su mene snimali kako pevam kad sam bila mala. Meni je moja nana kupila klavir, štedela je za njega, i dan-danas ga imam. Treba mu štimovanje, ali je svirljiv. Ona je uštedela za taj klavir, a dedina rođena sestra bila je profesor baleta. Njih dve su se, u stvari, urotile da ja zavolim muziku. Dedina sestra me je vodila da vidim kako se balerine spremaju, a nana je pevala u horu. Nažalost, na balet nisam išla, ali pevanje je upalilo. Inače, moj otac je završio muzičku akademiju, svirao je tri instrumenta, tako da je bilo logično da mi muzika bude nešto u životu. Roditelji su mi stalno govorili da treba da imam neku diplomu, koju ja nemam jer nisam išla ni na kakav fakultet. Još u srednjoj školi imala sam ne znam ni ja koliko izostanaka.

Dr Igi i keš

Ivana nije od početka bila buntovnica.

— Dosta rano, sa četiri i pet godina, krenula sam u francusko zabavište i muzičku školu. Kažu, jao, super, počela si na vreme, ali meni je vrlo brzo svega toga bilo dosta. Mislim da je to ipak bilo prerano. Mada, možda sam ja takva osoba. Neki su ljudi gladni svega toga ceo život, ja nisam. Zato se ustručavam sada da Sari sve dam odmah, da joj se ne desi isto što se desilo meni, da se zasiti svega prerano. Ona sad hoće sve, a ja neću da je forsiram. Sećam se da sam pre podne išla u školu, po podne na klavir, i kad je došao trenutak da se upišem u srednju školu, zbog klavira mi je gimnazija ponudila izbor: da imam skraćene predmete, nastavim muzičku, a da se posle upišem na akademiju, ili da imam cele predmete, pa da posle, osim akademije, mogu da biram i neki drugi fakultet. Ja se opredelim za ovo drugo i zeznem se. Svi moji drugari iz muzičke imali su u druge dve godine po četiri-pet predmeta, a ja tih 16-17 u muzičkoj, i još ovih 14 u gimnaziji. Stvarno mi je bilo preko glave. To ne možeš da završiš ako nisi štreber, a ja nisam štreber.

Ali bila je talentovana za muziku.

— Prve prateće vokale pevala sam dok sam još bila u srednjoj školi, za grupu „Raw hide”, s drugaricom iz škole koja je pevala alt, i onda smo zaradile prve pare od pevanja. Posle toga sam pevala Dr Igiju i uzela stvarno mnogo para, i gotovo, to je već bio moj posao. Onda sam otišla u Nemačku, u jednom studiju imala tri-četiri probna snimanja, pa me nisu izabrali za taj album koji je La Buš snimala, ali svejedno, imala sam već neki put koji nije imao veze sa školskom klupom. Imala sam tada osamnaest godina. Sa 15 sam počela, što znači da pevam već 22 godine.

Živela je s majkom, koja se dvaput razvela.

— Roditelji su mi se razveli kada sam imala dve godine. Mama se udala ponovo, pa se opet razvela. Nije tu bilo nekih trauma, ja sam bila vrlo mala, bilo ih je kasnije, neke druge vrste. Na primer, videla sam oca svega tri-četiri puta u životu. Ali to nije bilo zbog mame, očuha, mene, to je bilo zbog njega samog i njegovog života. Bio je genijalac, muzičar, ali imao je neke svoje bubice, i takav nam je životni put bio. Međutim, ja ni to nisam kapirala kao traumu. Imala sam očuha od svoje pete godine i on mi se postavio kao otac, tako da još uvek nemam osećaj da mi je tad nešto falilo. Možda ću toga biti svesna kad mi kosa bude bela. Ja sam sad razvedena i mislim da Sarin tata i ja nikad ne bismo imali bolji odnos nego što ga imamo sada. Mirili smo se mi, pokušali ponovo da živimo zajedno, ali nismo uspeli. Mislim da će Sara biti mnogo srećnije dete ovako. On je divan otac, ja se trudim da budem što bolja majka, važno je samo da imamo dobar ljudski odnos.

Komplet lepinja

Pre nego što je ozbiljno uletela u muziku, Ivana se nije libila sezonskih poslova.

— Bila sam čak i šankerica, radila sam u Sportsko-rekreativnom centru „11. april”, pa negde na Bežanijskoj kosi, da zaradim, čak sam jedno vreme pravila i komplet lepinje. Sad ih obožavam. Nisam dugo radila, jednostavno mi nije jasno zašto nešto moram da čistim pet puta ako nije prljavo, i to je to. Buntovnik.

A onda je počeo šou.

— Pojavila sam se 1994. godine na „Mesamu” umesto Madam Piano, pošto se ona porodila, pa nije mogla da nastupa, i tu me je zapazio tadašnji menadžer „Tapira” Gane Pecikoza. Oni su tad snimali album i zvali me da gostujem, a on je predložio da nakon toga i ostanem u bendu. To je bilo 2004. godine, tad sam imala okruglo 20. To je bio ozbiljan preokret u našim životima, mada smo mi tad bili klinci i nismo to kapirali. Pored nas su prolazile gomile novca, mi smo od toga dobijali deo i nikad nećemo znati koliko je tu zapravo para bilo. Meni je bilo važno što sam kupila „jugo” i dobar muzički stub. Odvajala sam po 50-100 maraka, stavljala ih u fioku, i kad se nakupilo za „jugo”, otišla sam i kupila ga.

„Tap” i JUL

„Tap 011” neki su smatrali projektom stranke JUL za sticanje popularnosti kod mlađe populacije, drugi su pak tvrdili da ih ta partija forsira bez njihovog znanja i volje, a evo kako je bilo:

— Nismo nikad bili nikako opredeljeni. Jednom smo negde pevali za neki novac, ali mislim da nije tu bio problem. Sve je krenulo od one reklame „Jul je kul”, jer je u tom spotu neko to otpevao, i to dobro, i svi su mislili da smo to Goca i ja, što nije tačno. Nikad nisam saznala ko je to otpevao, ali mi nikog nismo mogli da ubedimo da to nismo nas dve. Posle toga bila je neka velika manifestacija tu u gradu, bilo je mnogo učesnika i svi su bili dobro plaćeni, učestvovali smo i mi, a posle se saznalo da je iza toga stajala vlast. Ali do tog trenutka te priče već su se toliko zahuktale da smo mi prestali da obraćamo pažnju. Ne vredi, ne možeš nikome ništa objasniti. A ja sa 20 godina nisam ni znala ko je ko. Vodila sam neki drugi život, nisam ni izlazila, samo sam išla na koncerte. Nije da se pravdam, mislim, hajde da smo bar uzeli neke pare, da smo pratili neki JUL-ov karavan, ali ništa od toga.

Ivana je imala predispozicije da se prepusti novim životnim okolnostima.

— Bila sam dobro i fino dete, i tek sam u tinejdžerskom dobu počela da ispoljavam neke svoje želje. Imala sam strogog očuha, nisam smela da izlazim uveče, morala sam da se vratim do pola deset ili deset, bile su katastrofalne situacije ako se ne vratim do tad. Nisam imala ni dečka, a kad sam ga imala, morao je da me doprati do kuće. Konzervativno sam vaspitavana, i onda kad se desio „Tap 011”, dobila sam krila. Najlepši period mi je bio kad sam putovala s Tapovcima. Sad više ne želim da letim avionom, ali tad još uvek jesam, pa smo išli u Pariz, Švajcarsku, Nemačku, provodili smo po dva meseca na moru i za sve to vreme zarađivali novac. Bili smo mladi i za nas je to bilo bezbrižno vreme. Nismo baš ni bili svesni šta se dešava oko nas, možda je najsvesniji bio Milan, koji je ipak u tekstovima dodirnuo i tadašnju realnost. Ali to ljudi nisu tad kapirali. Bar ne većina. Uvek sam bila fascinirana Milanom, on je toliko lucidan, i žao mi je što ne radi više tekstova. Piše i sad, ima i neke blogove, nudili su mu radio-emisiju, ali mogao bi više. Mi smo se, u stvari, provlačili pored njega uz sav taj njegov talenat.

Kad se osvrne na uspehe s „Tapom”, Ivana ima zanimljiv rezime, koji se, na kraju, odnosi i na njene uspehe s „Negativom”.

— Ja kapiram da smo mi magarci ceo život. Teretni. Mi uživamo u tome što radimo i svi oko nas uvek imaju od toga neku dobit, a mi imamo tu satisfakciju da je to što radimo super. Nikad od toga nismo napravili posao. Drugi ljudi od toga prave biznis, posebno kad imaju kvalitet. Mada, kad se neko fokusira na korist koju ima od toga što radi, nema više taj raspon. Ja sam pred svojim detetom čista. A dete kô dete, voli da zadirkuje mamu.

— Sara me zeza, menja kanale, i onda naiđe na neku koja zavija i diže ruke gore, pa kaže: „Mama, vidiiii!” Ja joj kažem: „Menjaj to”, a ona: „Neću, baš je gotivno.” Vidim da neka deca stvarno imaju afinitet da slušaju takve stvari, ali ona nema, i to me veoma raduje. Nisam ja njoj sužavala izbor, ali mi se čini da sam je zadojila ukusom za dobru muziku.

Tapovci i negativci

— Ja sam već pred kraj postojanja „Tap 011” imala neke svoje pesme. Tripovala sam da ćemo svi da se odvojimo, pa posle da se sastanemo. Osim toga, imala sam i potrebu da se izrazim. Jesam sudelovala na nekim melodijama, ali autorski su ipak sve pesme pripadale Mirku Vukomanoviću, tekstualno Milanu Bojaniću. Osećala sam da ne mogu da se iskažem, a imala sam veliku želju. Zato sam tu malo kao pravila neke pesme. E, kad se 1999. desilo bombardovanje, mi se nismo viđali neko vreme, pa je Goca izašla iz benda, i ja onda bukvalno sretnem ekipu s akustičnim gitarama i pitam onako usput: „Ej, ’oćeš da napravimo neku probu?” On kaže: „Aj.” Dao mi telefon, ja dođem, odsviram moje pesme „Ja bih te sanjala”, „Ti me ne voliš” i „Svet tuge”, i mi počnemo da radimo. Ložila sam se na to, sećam se, još s Tapovcima, kad smo prvi put nastupili u Centru „Sava” sa živim bendom iza nas, svi ovi nastupi u klubovima, na matricu, postali su mi bez veze. Zato je bilo i logično da počne to s „Negativom”.

Osim provokativnih tekstova koje je pevala u „Tapu”, Ivana je imala i prilično provokativne spotove s „Negativom”, a pevala je i o samoubilačkim namerama. A šta su rekli mama i tata?

— Kad se celoj toj priči o mom bavljenju muzikom priključio ozbiljan menadžer, mislim da su moji roditelji videli da to neće biti budzašto, da neće niko da nas vucara, da ima ko da se brine o nama, i stvarno je i bilo tako. Zato nisu imali primedbi. Mislim da je samo moj otac, to jednom kad je došao, bio u fazonu „pa nije to baš najbolje što možeš”, jer je on završio Muzičku akademiju. E, kad sam prešla u „Negativ”, to mu je već bilo mnogo bolje. Očuh i moja majka već su bili razvedeni u to vreme, ali mislim da je on to i dalje pratio sa strane, i mislim da je bio ponosan na mene. I on i moj otac sada su pokojni. Otac je umro pre četiri, a očuh pre dve godine. Ocu čak nisam stigla da odem na sahranu, pošto je bila u Nišu.

Bračne greške

Možda nije jedina koja se dvaput razvela, ali je jedna od retkih koja se dvaput razvela od istog čoveka.

— Saša i ja imali smo dugu istoriju pokušaja i prekidanja, čak i pre braka. To je nekako naš fazon. Ali, on je bio ozbiljan i normalan muškarac i jedino sam u njemu videla nekog s kim mogu da budem u braku. Međutim, naši karakteri to nisu nikako dozvoljavali. Pokušali smo čak i da se pomirimo, međutim najbolje funkcionišemo kad se družimo. Definitivno. Koliko god da smo puta to probali, svaki put bili smo sve bliskiji i bliskiji, ali sad smo stvarno najbliži. Sad smo, jednostavno, prijatelji. E, sad, kako je došlo do samog razvoda, da li su to bili hormoni, postporođajne bure, ne znam. Jednostavno, tako su se desile stvari i ne vredi ih više analizirati. Tako utičemo jedno na drugo.

Ipak, ništa se među njima nije desilo naprečac. Štaviše, za dete su se borili dugo i hrabro.

— Ja sam imala neke operacije i nije postojao drugi način da ostanem trudna osim da idem na vantelesnu oplodnju. Bili su mi odstranjeni jajovodi i ja nisam mogla da zatrudnim. Uzeli smo se u oktobru i već u novembru krenuli na te hormonske terapije za mene, da bi se sve to završilo za tri nedelje ubacivanjem oplođene ćelije, pa šta se primi, primilo se. Od četiri ćelije koje su mi stavili, jedino se Sara primila i pobila sve okolo. Najsitnija a najjača. Uglavnom, ja do dan-danas ohrabrujem ljude koji to treba da urade, jer ja sam iz prve zatrudnela.

Eto, kad je bilo teško, Ivana i Saša su se slagali. Kad više nije, razišli su se. Nema logike, ali ljubav i nije podložna logici.

— To i nije bila neka drama tad dok se dešavalo. Tad sam bila koncentrisana na to da sve dobro prođe. Tek kad se posle izvesnog vremena osvrneš, shvatiš kroz šta si zapravo prošao. Ali, onda počnu neke stvari zbog kojih su u nekim zemljama uveli zakon da je razvod moguć tek dve godine nakon zahteva, kad prođu svi afekti, impulsivne reakcije i ostalo. I onda, ako su hladne glave još uvek u fazonu da se razvedu, može. Mi smo se mirili, ali opet nismo uspeli da funkcionišemo. Ipak, nismo mogli baš sve da sagledamo dok se dešavalo, ali sada kad je prošlo, mnogo se bolje vide i razlozi i opravdanja i sve ostalo. I mirni smo. Ali dobro, ljudi se razlikuju, ima onih koji polude, pa preduzimaju neke korake koji baš i nisu najbolji za dete, a samo je dete važno. Uopšte nije važno koliko ko od roditelja pati, jer odrastao čovek svašta može da izdrži, a dete ne.

Na kraju, Ivana ima osećaj da je, barem što se porodice tiče, ovo što se njima desilo hepiend.

— Sara uskoro puni šest godina i mislim da je ponosnija na mene kad ujutro vežbam nego zato što sam pevačica. Imamo dogovor da ne zapostavljam dijetu, tako mi je ona rekla, i svaki dan da vežbam. Onda ujutro, kad doručkujemo, ona kaže: „Čekaj, mama, nisi vežbala!”

Ivana Peters Pavlović

Izvor i foto: WP, pulsonline, Z. Lončarević, I. Karanov

Nastavak na Poznati.info...