Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 23.Nov.2018, 11:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Velika narodna skupština: Dileme i pouke

Velika Narodna skupština u Novom Sadu održana je 25. novembra (po starom kalendaru 12. novembra) 1918. godine, a na njoj su učestvovali predstavnici Banata, Bačke i Baranje, dok su predstavnici Srema naknadno u potpunosti iskazali saglašavanje sa tim odlukama. Osim Srba, na Skupštini je bilo i nešto više predstavnika Bunjevaca, Slovaka i Rusina, a bilo je i nekoliko žena. Ključna odluka sa najvećom političkom težinom je svakako ona koja glasi: "Priključujemo se Kraljevini Srbiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << koja svojim dosadanjim radom i razvitkom ujemčava slobodu, ravnopravnost, napredak u svakom pravcu ne samo nama, nego i svim slovenskim, pa i neslovenskim narodima, koji sa nama zajedno žive."

Ovakva odluka podrazumeva, pre svega, izrazitu usmerenost ka integrisanju srpskog političkog i državnog prostora, pa je iz tog stava proizašao i zahtev (kojim i započinje tekst Odluke) da upravo "vlada bratske Srbije", a ne nekakvi državni provizorijumi kakvi su se formirali na tlu Austrougarske u raspadanju, treba da „na kongresu mira zastupa naše interese." To "naši", kao što je jasno rečeno, ne znači samo "srpski interesi" nego i interesi slovenskih, ali i neslovenskih naroda u Banatu, Bačkoj i Baranji: svim tim interesima drugih naroda garancije treba da pruži upravo srpska država, a u nju su polagane velike nade.

Ovakav stav sadrži veoma jasnu poruku o prirodi političkog sistema koji Srbi i drugi slovenski narodi u Banatu, Bačkoj i Baranji od Srbije očekuju. Prethodno iskustvo političkog života u Kraljevini Srbiji (dakako, u periodu od dolaska kralja Petra I Karađorđevića 1903. godine na vlast) obezbeđivalo je, naime, puna uveravanja u pogledu "slobode, ravnopravnosti, napretka u svakom pravcu", i to ne samo za Srbe nego i za sve slovenske i neslovenske narode na pomenutom prostoru.

S obzirom na to da ni Srbi ni drugi slovenski narodi nisu mogli da za sebe obezbede pune nacionalne slobode u Austrougarskoj, to su očekivanja od Srbije bila sasvim prirodna i realna. Sve to jasno pokazuje kako Srbi sa prostora Austrougarske činom svoga nacionalnog ujedinjenja nisu ostvarivali nikakve isključive, sebične interese nego su se zdušno zalagali i za interese drugih naroda koji nisu punu nacionalnu satisfakciju mogli da dožive u crnožutoj monarhiji. Očekivanja od Kraljevine Srbije nisu bila mala 1918. godine.

Nacionalna samosvest Srba iz Banata, Bačke, Baranje i (naknadno) Srema jasno je deklarisana odlukom o prisajedinjenju Srbiji, a to je neosporno najvažniji politički stav koji je Velika skupština u Novom Sadu donela. Zajedno sa ovom odlukom o nacionalnoj integraciji izražen je i stav da se dosledno pomogne (upravo tako, da se pomogne) formiranje jugoslovenske države. Taj stav, kao treći u nizu skupštinskih Odluka glasi:

"Ovaj naš zahtev hoće da pomogne težnju sviju Jugoslovena, jer je naša iskrena želja da srpska vlada, udružena sa Narodnim većem u Zagrebu učine sve, da dođe do stvaranja jedinstvene države Srba, Hrvata i Slovenaca, pod vođstvom kralja Petra i njegove dinastije.

"Semantičke i leksičke nijanse u ovoj Odluci su više nego jasne, a izražavaju čiste stavove jedne profilisane, nedvosmislene političke svesti: prisajedinjenje Srbiji je zahtev, a stvaranje Jugoslavije je izraz iskrene želje da taj pomenuti zahtev "pomogne ujedno težnje sviju Jugoslovena". Primarnost i imperativnost nacionalnog ujedinjenja više je nego jasno istaknuta, a sekundarnost i mogućnost formiranja Jugoslavije izraz je želje, i to iskrene, da se pomogne drugim, srodnim narodima.

O spremnosti da se iskreno podrži formiranje zajedničke države "sviju Slovena, Srba, Hrvata i Slovenaca" Velika skupština u Novom Sadu je izrazila i time što je odabrala "dva člana, koji će stajati na usluzi Narodnom veću u Zagrebu: dr Jovan Manojlović (Subotica), Vasa Stajić (Novi Sad)" i "dva člana koji će stajati na usluzi Srpskoj vladi: Jaša Tomić i Blaško Rajić (Subotica)". A o tome koliko je Velika skupština imala razumevanja za prava manjinskih naroda, dovoljno govori i činjenica da je Odluka ukazala i na obavezu nove države da obrati posebnu pažnju na tu problematiku. Stoga se u tom dokumentu ponovo zahteva da "nesrpskim i neslovenskim narodima, koji ostaju u našim granicama, obezbeđuje se svako pravo, koji žele, da, kao manjina, sačuvaju i razvijaju svoje narodno biće."

Istovremeno se od Srbije zahteva da nova država obrati pažnju i na zaštitu prava pripadnika svojih naroda koji kao manjina žive u drugim državama, tj. „da se onim Srbima, Bunjevcima i Šokcima, koji i dalje ostaju izvan naših granica u drugim državama, obezbedi pravo zaštite manjine, njihov narodni opstanak i razvitak, kao i pravo, da se ti Srbi od srpske države mogu slobodno, kulturno i ekonomski potpomagati i u tom se strogo držati načela uzajamnosti (reciprociteta).

"Naročito se podvlači obaveza prema Srbima u Budimskoj eparhiji, prema Bunjevcima i Šokcima za koje se traži pomoć od "narodno-crkvenog imetka odnosno prihoda dosadašnje Karlovačke Mitropolije." Kratak, ali veoma određen i jasan politički stav iskazan u jednoglasno donesenim Odlukama Velike narodne skupštine u Novom Sadu pokazuje kako, uprkos zabunama koje su u Krfskoj deklaraciji izricane tokom Prvog svetskog rata, nacionalna samosvest i zrelost srpskog naroda u Austrougarskoj nije bila ozbiljnije dovedena u pitanje.

Iz svih procesa koji su usledili posle 1918. godine, mogli bismo i morali izvući određene zaključke i pouke. Činjenica da bi se moglo reći da je to neka vrsta izvođenja zaključaka post festum, neka vrsta naknadne pameti, ne treba previše da nas brine. I naknadna pamet je nekakva pamet: i ona može biti od koristi kada za to dođe vreme! Mnogo je gore za čoveka i čitav narod kad nije sposoban čak ni za naknadnu pamet! Stoga iz ovog sudara dvaju načela nacionalnih i nadnacionalnih integracija koji su se manifestovali 1918. godine i u svim godinama posle toga, možemo izvući nekoliko osnovnih zaključaka:

1. Od kraja Prvog svetskog rata Srbi su u nacionalnom smislu mnogo toga izgubili, pa bi primarni zadatak bio da se sada, kad se nameće jedan novi oblik nadnacionalnog integrisanja (Evropska unija, globalizacija, postmoderno doba), u dobroj meri vrate onim iskustvima sa kojim su ušli u godinu 1918. i u formiranje Kraljevine SHS / Jugoslavije, ali da taj povratak oplemene svim saznanjima do kojih su došli u poslednjih stotinak godina.

2. U sve buduće nadnacionalne integracione procese Srbi treba da ulaze isključivo sa punom svešću o nacionalnoj celini kojoj pripadaju. To znači da uvek treba budno da paze na to kako se ti procesi nadnacionalne integracije reflektuju na nacionalni korpus, te da izbegavaju sve one aspekte toga procesa koji taj nacionalni korpus na bilo koji način ugrožavaju. Ukoliko im se nešto nametne kao istorijska i politička neminovnost, a pokaže se negativnim po dostojanstveni nacionalni opstanak, neophodno je što pre uspostaviti stanje u kojem se iznova obezbeđuje pravo na osmišljavanje stava o nacionalnim interesima i njihovo nesmetano sprovođenje u delo.

3. U novim istorijskim okolnostima svetskog procesa globalizacije i epohe postmoderniteta, Srbi iznova moraju da obave proces vlastite nacionalne konsolidacije: oni moraju da se priberu, da konstituišu sopstvenu nacionalnu celinu i da izgrade čitavu mrežu prirodnog, racionalno utemeljenog i praktično održivog sistema zasnovanog na načelu unutarnjeg razumevanja, saradnje i solidarnosti. To znači da sve krupne odluke (pitanje Kosova i Metohije, mogućnost ulaska u Evropsku uniju, odnos sa NATO paktom i sl.) treba isključivo donositi na temelju postignutog nacionalnog konsenzusa, a te odluke bi povremeno mogle, čak morale biti proverene i referendumskim izjašnjavanjem.

4. Ukoliko iz razloga specifičnih međunarodnih okolnosti Srbi budu primorani da brže nego što je poželjno donesu neke odluke, onda bi trebalo da se što pre, pa makar i naknadno, postigne stanje konsenzusa u kojoj bi dalje sprovođenje tih odluka bilo dovedeno do formi koje će biti prihvaćene u što širim slojevima čitavog nacionalnog korpusa.

5. Nacionalnom integrisanju treba neprestano težiti i na njemu najozbiljnije raditi, a nadnacionalnom integrisanju treba pristupati samo na temelju dobro promišljenog i osmišljenog nacionalnog interesa. Vreme je da shvatimo da se za srpske interese kod nas i u svetu moramo mi izboriti jer niko drugi za nas to neće učiniti; isto tako, vreme je da shvatimo kako u nadnacionalnom prostoru integrisanja leže mnoge, kako dobre prilike tako i opake neprilike našeg kolektivnog života. Posle mnogih poraza koje smo doživeli u miru, vreme je da takve poraze počnemo da pretvaramo u pobede! Za tako nešto potrebna nam je valjano strateško osmišljavanje, dobra organizovanost i čvrsta odlučnost da se zamišljeni ciljevi realno i ostvare.

Autroski tekst Dragana Stanića, predsednika Matice srpske

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...

Radio Televizija Vojvodine: Velika narodna Skupština 1918. godine kruna saradnje Srba i Slovaka

Mondo: Srbija i Vojvodina, vek ujedinjenja (FOTO, VIDEO)