Izvor: Politika, 12.Jul.2010, 12:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sanja o novoj lutki
Kasandra ima osam godina, nije govorljiva, ne ide u školu i ne razmišlja o budućnosti
Lepuškasta devojčica kratke kose trčkara oko stola, zagleda u papir i olovku, ali neće da priča o sebi. Kada je uvidela da druga deca to rade, prišla je i sela pored mene.
– Kako se zoveš?
– Kasandra.
– Imaš lepo ime.
– Da, i meni se dopada. Znaš, ima devojčica koje bi volele da se zovu kao ja, ali su im mame i tate dali druga imena.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
– Koliko imaš sestara i braće?
– Nemam brata, imam sestre.
– Koliko ih je?
Broji na tanke prstiće: jedan, dva, tri. Prestaje da broji.
– Tri sestre. Jedna se udala.
– Znači četiri.
– Da.
– Ideš li u školu?
– Ne. Pošla sam u prvi razred i odustala. Nisam ni njega završila.
– Zašto?
Sleže ramenima. Pomalo se stidi, skreće pogled i ćuti.
Ovde, u Svratištu, Kasandru ubeđuju da treba da nastavi da ide u školu. Kažu joj da ne može zauvek da broji na prstiće i da ne zna da čita i piše.
– Sada je i onako raspust – dodaje i vidi se da je već na pola odluke da nastavi tek započeto školovanje.
Živi u baraci pored Dunava. Česma je napolju. Nema ni struju. Kaže da je navikla, ali ne voli kada padne mrak. Zato razmisli malo i reče da je lepo imati pravu kuću. Ote joj se uzdah.
Vreme provodi na ulicama grada. Prosi. Najčešće stiže sa svoje periferije u centar, jer tu ima više ljudi i veće su joj šanse da dobije novac. Ono što „zaradi“ obično potroši na hranu.
– Kupim pljeskavicu i sok. A znaš šta uradim sa ostatkom para? Sakrijem za sutradan da imam.
– Umeš li da štediš?
– Da. Ne može svakog dana da se zaradi isto. I nisi uvek za prošnju.
Kasandra voli, kao i svi njeni vršnjaci, da se igra. Nema igračke. Nije nikada dobila novu lutku, a toliko ih je viđala u izlozima dok je švrljala gradom bez cilja, ne znajući kako da utroši vreme.
– Znaš, nekada me mrzi da prosim. Stojiš, moliš, a ne znaš da li će ti dati pare ili ne.
Kaže da joj mama i tata rade: prodaju stvari na ulici, ali ima dana kada ne uspevaju da zarade, jer niko ne pazari. Tada nemaju da kupe ni hleb.
– Volela bih da imam svoju sobu i puno igračaka. Prvo lutku, pa sve ostalo, da je češljam, doterujem.
– Barbiku.
Lutke su nešto sasvim obično mnogim devojčicama koje rastu uz roditelje, ali za nju je lutka bila i ostala samo san.
– A učenje?
– Sačekaj da dođe jesen. Leti se ne uči.
Sestre idu u školu. I ona je bila s njima.
– Šta ćeš da radiš kad porasteš? Od čega ćeš da živiš?
– Ne znam.
Zato Kasandri i devojčicama i dečacima poput nje koji dolaze u Svratište posvećuju posebnu pažnju. S njima razgovaraju stručnjaci i vaspitači da bi ih uverili koliko je škola važna.
Snežana Prljević
Deca sve pamte
Svoj prilog možete da uplatite na žiro račun:
205-127261-97 Komercijalna banka na ime Centar za integraciju mladih sa naznakom Politika;
SMS-om na broj 1019 (samo za korisnike mts mreže). Cena 25 dinara (PDV uključen u cenu).
Sva prikupljena sredstva namenjena su održavanju i razvoju projekta „Svratište za decu ulice”
objavljeno: 12/07/2010
