Izvor: Politika, 25.Sep.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samohrani otac sa šestoro dece
Nebojša Rošpe sa mališanima živi u neuslovnih 12 kvadrata i sa mesečnim prihodom od oko 300 evra, ali uprkos svemu ne gubi nadu u bolje sutra
Koliko nisko čovek može da padne u materijalnom svetu, a da ne izgubi dostojanstvo? Odgovor je, možda, Nebojša Rošpe, samohrani otac šestoro dece. Prašnjavo dvorište i „dom” u prikolici smeštenoj u beogradskom predgrađu, svakodnevica je u kojoj je ova porodica naučila da živi. Da nevolja nikad ne ide sama potvrđuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i bolest zbog koje glava ove porodice ne može više da radi kao nekada, a deca su pre godinu i po dana ostala i bez majke... Nagoveštaj pomoći došao je od opštine Palilula, koja im je obećala novi, uslovniji smeštaj – pregrađeni kontejner od tridesetak kvadrata.
Posle 30 godina rada u luna-parku, gde je obavljao fizičke poslove, dočekao je da sa porodicom živi u 12 kvadrata neuslovnog prostora u Krnjači, koji su prisiljeni da zovu domom. Život ga nije mazio, ali najteži udarac mu je bio smrt supruge. Snagu za borbu crpi iz dece – pet ćerki i sina. Devetnaestogodišnja Natalija je jedina punoletna, a Miodrag (17) je prinuđen da već više od godinu dana radi. Gordana (8), Jelena (10), Ivana (12) i Mila (16) su školarci i dobro uče.
– Deca su mi „zlatna”. Nikad me nisu razočarala ili zadala glavobolju. Kada su počeli moji problemi sa zdravljem nisam više bio u stanju da radim, pa je sin sa nepunih 16 morao da počne da zarađuje, takođe u luna-parku – priča Nebojša dok nam pokazuje svoj „dom”.
To je jedna stara prikolica, smeštena u dvorištu privatne kuće. Rošpeovi su u proteklih sedam godina delili i dobro i zlo. Stari šporet „smederevac” zauzima najveći deo životnog prostora, ali računica je jasna – bez njega se ne može kada stisne zima u drvenoj prikolici. Da se u kuću ne bi direktno ulazilo, Nebojša i Miodrag su podigli improvizovano predsoblje, sklepano od dasaka i starih tendi. Vode, naravno, nemaju, kupaju se u koritu. Septička jama je na svega nekoliko koraka od ulaska u prikolicu...
– Prostor u kojem stanujemo je mesto gde se ukrštaju tokovi nekoliko podzemnih voda. Zimus je, na primer, celo dvorište bilo poplavljeno, pa smo preko kamenja preskakali da bismo ušli u kuću – objašnjava samohrani otac.
Gde je zimi voda, leti je prašina, i tako ukrug. Na njegovoj deci ne može se videti u kakvim uslovima provode detinjstvo. Lepo su vaspitani i uredni, a iz prašnjavog dvorišta odjekuje smeh, onaj najiskreniji.
Zbog nomadskog načina života karakterističnog za luna-parkove, porodica Rošpe se stalno selila. Tako su u dečjim krštenicama, u polju za mesto rođenja, ispisani različiti gradovi – Sombor, Vrbas, Kotor, Beograd... Sam Nebojša je do 1970. godine živeo u Nikšiću.
Mesečni budžet na koji ova sedmočlana porodica može da računa iznosi 14.000 dinara socijalne pomoći plus oko 150 evra koje fizikališući zaradi sin. Od te sume svakog meseca plaćaju četiri hiljade dinara za kiriju i struju.
Ovoj porodici bi uskoro moglo koliko-toliko da „svane”. Opština Palilula u saradnji sa Centrom za socijalni rad obezbedila im je kontejner od tridesetak kvadrata u koji bi ubrzo trebalo da budu useljeni. Kada se to desi, za Rošpeove će i „luksuzi” kao što su struja, voda i kupatilo postati stvarnost.
Bez pomoći opštine, tvrdi Nebojša, ne bi bio u stanju da sastavi kraj sa krajem.
– Nismo gladni. U narodnoj kuhinji imamo redovne obroke, pa smo makar sa te strane rasterećeni. Kada konačno dobijemo svoj kontejner valjda ćemo živeti dostojanstvenije. Nadamo se onom sa pregradom u kome će devojčice moći da imaju privatnost – kaže otac pokušavajući da sakrije suzu.
Sreća će se, čini se, osmehnuti i šesnaestogodišnjoj Mili, učenici Srednje škole za negu lepote, koja bi trebalo da od opštine dobije stipendiju.
– Uz stipendiju će sve biti lakše, a moći ću da se nađem i mlađim sestrama. A kad postanem svoj čovek sve će biti drugačije, mnogo bolje – ne gubi veru Mila iz čijih očiju zrači neugasivi optimizam.
Dragan Vukotić
-----------------------------------------------
Limene kuće za najugroženije
Rošpeovi su samo jedna od mnogih porodica u Beogradu koje pokušavaju da prežive od danas do sutra. Kontejneri će postati dom za još nekoliko porodica. Mahom su to samohrane majke sa mnogo dece koje pristojan krov nad glavom čekaju „ko ozebo sunce”.
– Samo na teritoriji naše opštine postoji mnogo socijalnih slučajeva koji, pored siromaštva, kubure i sa zdravstvenim problemima. Prioritet su naravno najugroženiji među kojima je, svakako, i porodica Rošpe – objašnjava Mila Žmukić, član Opštinskog veća Palilule, zadužena za socijalna pitanja, i apeluje na sve koji su u mogućnosti da pomognu onima koji bez pomoći ne mogu.
[objavljeno: 26/09/2009]
