Izvor: Politika, 17.Apr.2015, 08:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prijateljstvo povezano čipsom
Fevzi Kosumi iz Vučitrna vlasnik prve i jedine fabrike čipsa na Kosmetu proizvodnju uspostavio zahvaljujući čačanskom tehnologu Mihailu Simoviću
Vučitrn – Bar jedanput u sto dana Mihailo Simović (76) putuje u Vučitrn da bi proverio kako teče proizvodnja u fabrici čipsa „Vipa”. Pred Vaskrs, inženjera iz Čačka je ispred upravne zgrade čekao suvlasnik fabrike Fevzi Kosumi (48), poželevši mu dobrodošlicu na srpskom i upitavši za zdravlje.
Ako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mu posao naloži, Mihailo spava tu u fabrici, a Fevzi kad dođe u Čačak konači u inženjerovom stanu. Počelo je poslom, nastavljeno prijateljstvom.
– Mihailo Simović je svetski stručnjak za čips i izvanredan čovek – kaže Kosumi za „Politiku”.
Naš novinar je došao nenajavljen u fabriku, jer se na put iz Čačka krenulo iznenada, na Simovićev poziv, („Otaševiću, ujutro idemo u Vučitrn, čekajte me u Balkanskoj”) ali je vlasnik čipsare, nesumnjivo zbog autoriteta inženjera, bez reči prihvatio i posetu i poziv za razgovor.
Kroz proizvodnju nas je proveo menadžer proizvodnje, magistar Agran Halimi (44).
Fabrika je podignuta 2004. godine, pored Sitnice i druma Kosovska Mitrovica – Priština, u selu Pestovo. Halimi navodi da su vlasnici braća, Fevzi Kosumi i Bedri Kasumi (50), objašnjavajući da je razlika u jednom slovu prezimena nastala zbog greške matičara.
– Naše linije izbacuju 500 kilograma čipsa, 250 kilograma flipsa i 100 kilograma pereca na sat i 70 odsto prodajemo na Kosovu. To je, otprilike, polovina kosovskih potreba, a ostatak izvozimo u Srbiju, Crnu Goru, BiH, Albaniju, Makedoniju i Tursku. Radi se 17 sati dnevno u dve smene i imamo 150 zaposlenih, od kojih 70 odsto u proizvodnji. Ostali su u prodaji i transportu, u delovima nastalim pri osnivanju preduzeća 1991. godine – priča Agran Halimi za „Politiku”.
„Vipa” godišnje preradi 5.000 tona krompira (za jedan kilogram čipsa potrebna su četiri kilograma krtole) i polovinu obezbedi sa svojih njiva. Iako su uslovi za setvu loši, baš u toku sedmice su zasejali svojih 10 hektara u okolini Prizrena. Drugu polovinu potrebnog krompira dobijaju iz ugovorene proizvodnje sa poljoprivrednicima kojima je kilogram lanjskog roda plaćan 15 centi, iako je trenutna cena na Kosmetu samo 7–9 centi.
– Mi smo prva i najveća fabrika čipsa na Kosovu, a naziv „Vipa” složen je od početnih slova starog naziva za Vučitrn (Vicijanum) i albanske reči za čips (patatina). Zaposleni zarađuju od 250 do 1.500 evra mesečno, plate su redovne. Inače, živim u Kosovu Polju i uskoro se spremam da odbranim doktorat na Agronomskom fakultetu u Osijeku, na temu „Komparativne metode za određivanje fosfora u tlu na Kosovu” – ispričao nam je Halimi.
Međutim, odmah je reagovao kad smo upotrebili naziv Kosmet, rekavši: „Ne, ovo je Kosovo”. Objasnili smo da je u Ustavu Srbije naveden termin Kosovo i Metohija i na tome se naš jedini nesporazum završio.
U saradnji sa stalnim saradnicima, koji su takođe doputovali, električarom Svetozar Jovaševićem (76) iz Čačka i mašinistom Borivojem Ćirovićem (55) iz Kraljeva Mihailo Simović je proverio kako se odvija proizvodnja.
– Napravili smo i liniju za flips od 250 kilograma na sat. Samo je ekstruder kupljen u Italiji, a sve ostalo načinio je Ćirović – kaže nam Simović.
To tehnološko znanje, nesumnjivo, bilo je osnovna nit koja ih je povezala sa braćom iz Vučitrna. Početak je bio sasvim neobičan, jer su braća, kupivši 2002. godine u Holandiji liniju za preradu krompira, muku mučili dok nije proradila u njihovom selu. Simović se seća tog vremena:
– Mislim da je bila 2004. godina kad sam postavljao liniju za čips u Temerinu i tadašnji investitor rekao mi je da njegovi poznanici u Vučitrnu imaju problema. Tako me Fevzi pozvao da dođem i kod njih sam u kancelariji zatekao jednog Amerikanca, kojeg su pre mene doveli da bi im pomogao. Tek posle natezanja pustili su me da uđem u pogon. Video sam da u kesicama njihovog čipsa ima prst ulja i odmah znao o čemu je reč. Vratio sam se u kancelariju i rekao Fevziju: „Ono nije friteza za čips nego za pomfrit”, a Amerikanac se odmah složio, tvrdeći da im istu priču priča 15 dana. Posle godinu i po Fevzi je ponovo došao kod mene, pozvao me da preuzmem brigu o tehnologiji u fabrici i njenom razvoju i tako je, eto, ostalo do današnjeg dana.
Mada je naizgled jednostavno, umetnost je napraviti čips da ne užegne, već posle šest meseci ima ukus kao da je upravo pržen.
Simović je u ovom poslu jedan od vodećih stručnjaka u ovom delu Evrope, do sada je postavio na noge 20 fabrika čipsa. I danas svakodnevno dolazi na posao, u čačansku fabriku „Čips vej”. On je bio glavni tehnolog za podizanje fabrike „Marbo” u Bačkom Magliću u vreme sankcija, koja je sada najveća čipsara na Balkanu. Pre nekoliko godina, njeni vlasnici Andrej Jovanović i Bojan Milovanović prodali su je kompaniji „Pepsi” za 210 miliona evra.
Ni Fevzi se ne žali:
– Mislim da moja fabrika sada vredi osam miliona evra – kaže nam Kosumi.
Odlazeći iz fabrike, Fevzi nas je svojim „mercedesom” provezao glavnim ulicama Vučitrna i izričito tražio da idemo na ručak, u albanski deo Kosovske Mitrovice. Seli smo u restoran velikog tržnog centra ETC, prethodno prošavši linijom za samoposluživanje. Paradajz salata je, recimo, jedan evro, komad ribe ili pileći batak 2 do 3, turska kafa sa baklavom evro, isto koliko i tiramisu, koji nam je Fevzi Kosumi naručio ne tražeći saglasnost.
Gvozden Otašević
objavljeno: 17.04.2015.
