Izvor: Politika, 28.Jun.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posao, pa udaja
Emina ima sedamnaest godina, može da bude glumica jer je prirodno lepa devojka, a ona želi da radi
Emina je uvek vedra i nasmejana. Dolazi redovno u Svratište od prvog dana i tu je poprimila mnoge lepe navike koje joj pomažu da bude negovana devojka koja zna šta hoće u životu.
– Rođena sam u Beogradu. Živim sa majkom i dva mlađa brata na periferiji grada. Imamo dve male prostorije i to je sve.
Ima dečka, ali još joj ne pada na pamet da se uda. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kaže, ima vremena. I to je jedan od dokaza koliko je dolazak u Svratište uticao na njena razmišljanja o životu.
– Prvo želim da nađem posao, da imam platu i da steknem krov nad glavom, da imam gde da živim. Želim da se udam i ima decu tek kada im budem mogla da priuštim sve što im je potrebno. Ne želim da se muče.
U njenim godinama mnoge Romkinje su već majke i po petoro dece. Rano se udaju i žive teško. Nemaština ih prati. Dođe im kao usud.
– Ne želim da budem materijalno i stambeno nezbrinuta. Još je rano za udaju. Ne žuri mi se. Tek mi je sedamnaest godina.
Inače, srećna je jer još jednom romskom devojčicom sprema predstavu. Ne zna gde će se održati, ali se nada da će biti uspešne na pozornici.
Ovde, u Svratištu, redovno dolazi da se okupa i presvuče, jer u kući nema vodu. Voli da joj kažu da joj nešto lepo stoji poput haljine koju je imala na sebi dok je razgovarala sa mnom.
Nažalost, ova devojka koja perfektno vlada srpskim jezikom i dobro zna da kaže šta želi a šta ne, o čemu mašta i čemu se nada, ne zna kada će zaista biti u prilici da dobije posao, jer zbog krštenice koju iz određenih razloga još nema ne može da nastavi školovanje. A rado bi to učinila.
–Uskoro bi, rekli su nam ovde, u Svratištu nas četvoro trebalo da počne da radi u jednom beogradskom restoranu na ispomoć u kuhinji. Raduje me odlazak na taj privremeni posao. Kada bih ostala za stalno, mojoj sreći ne bi bilo kraja.
Emina danas čezne da radi, a kada je bila mala, to ne krije, išla je u prošnju. Sada više ne prosi, ali jedan brat prosi a drugi radi na ulici briše stakla automobila. Majka je sama s njima i trudi se da sakupljanjem sekundarnih sirovina, pre svega starih novina i kartona, zaradi koji dinar. Nema školu i ne može nigde da se zaposli bez nje.
Emina ne želi da ima majčinu sudbinu, da se uda a da prethodno nije pronašla stalan posao.
I dok je išla u prošnj, maštala je da će sve to proći i da će jednog lepog dana imati posao i zaboraviti na trenutke koje je provodila na beogradskom asfaltu bez dinara u džepu.
Volela bi da se romska deca prihvate na način na koji im dolikuje, da se shvati da oni samo deca, bez obzira na boju kože i da ih niko ne grdi dok prose ili peru šoferšabne, jer nemaju drugi način da dođu do novca s obzirom da žive u teškim uslovima, a željni su mnogih sitnica koje su njihovim vršnjacima dostupne.
Snežana Prljević
Deca sve pamte
Svoj prilog možete da uplatite na žiro račun:
205-127261-97 Komercijalna banka na ime Centar za integraciju mladih sa naznakom Politika;
SMS-om na broj 1019 (samo za korisnike mts mreže). Cena 25 dinara (PDV uključen u cenu).
Sva prikupljena sredstva namenjena su održavanju i razvoju projekta „Svratište za decu ulice”
objavljeno: 29.06.2010.
