Izvor: Politika, 13.Feb.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ni kupus radnicima ne pomaže
Nekad snažna industrija u Užicu koja je zapošljavala 17.500 radnika danas je potonula, pa bivšim udarnicima ostaje da se snalaze kako znaju i umeju
Užice – Zamandaljene su kapije nekad poznatih užičkih fabrika, pa je industrija ovdašnja lošom privatizacijom maltene pokošena. Fabrički radnici ostali su na ulici, pa su krenuli da smišljaju šta im valja činiti, da porodice prehrane. Gde god šta započnu mogućnosti slabe, opšta besparica svakoj ideji o ulaganju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << začas nađe manu. No siromaštvo ih goni da preduzmu nešto: dosete se tako neki da bi mogli šta da zasade u selima iz kojih su se u grad doselili, na doskora zaboravljenom roditeljskom imanju. Od poljoprivrede koliko-toliko da prihoduju.
I, eto, minule godine pojedini što ostadoše bez radnih mesta zasadiše kupus u selima povrtarske Lužničke doline. Uložili svoju crkavicu u sadnju, trudili se oko svake glavice i dobar rod im zaista rodio. Već su neki u ranu jesen trljali ruke gledajući puna kupusišta.
Ali kao da im se ne da: ove jeseni je najniža cena kupusa. Padala iz dana u dan, pa se i na 10 dinara za kilogram srozala. U poznu jesen u megamarketima bila i tri dinara, a jedna trgovina, čak, davala besplatno džak kupusa uz kupljeno kupusno bure. „I kako sad biti pametan“, žale se ti bivši fabrički radnici, novi povrtari.
Tu svoju muku, po nekadašnjoj navici, i sindikatu su poverili, ali kako on sad da im pomogne kad ni ranije, dok su bez radnih mesta ostajali, nije mogao. Istaknuti užički sindikalac Petrašin Drulović smatra da se ove radničke muke, pre svega, događaju zbog neuspešne privatizacije užičke privrede, zbog potonuća mnogih preduzeća, a u nedostatku novih šansi.
– Broj industrijskih radnika neuspešnom privatizacijom sveden je u Užicu sa 17.500 na 4.600. To zovem deindustrijalizacijom užičke privrede, jer ih je upravo toliko bilo 1962. godine, kad je počinjao razvoj industrije. Dogodio se sunovrat na početke. Ovde je u proteklih skoro deceniju i po privatizovano 37 firmi, od kojih je sa 11 raskinut kupoprodajni ugovor i sve su, izuzev jedne, otišle u stečaj. Desetak njih nije ni doživelo raskid ugovora, potonule su. Nadali smo se da bi država mogla aktivno da pomogne u rešavanju nevolja neuspešno privatizovanih firmi, ali ona je od njih olako digla ruke. Danas samo nekoliko preduzeća ovde dobro radi: „Jedinstvo“, „Impol Seval“, a među uspešnim je i državni „Prvi partizan“ – nabraja Drulović, koji je predsednik Samostalnog sindikata za Zlatiborski okrug.
Krah ovdašnje privrede, ponavlja, izazvao je Zakon o privatizaciji kojim nije predviđena odgovornost i obaveza kupaca preduzeća da održe proizvodnju. Mnogi su, ističe sindikalac, u kupovini firmi videli šansu da lako dođu do kapitala, a potom bi kupljeno napuštali, radnike u beznađu ostavljali, preduzeće u stečaj gurali. Ali ne vredi njih kriviti i optuživati. Sve je to, veli Drulović, rađeno u skladu s važećim zakonom, pa krivične odgovornosti kupaca nema.
A na naše pitanje zbog čega se sindikat nije više bunio protiv toga, odgovara da je ta organizacija bila usamljeni kritičar tih zakona, pa zbog toga katkad obeležena kao „kočničar promena“.
Po njegovoj oceni, odavno teže nije bilo u užičkoj privredi.
– Ovde još nema nijedne strane investicije, iako ih političari povremeno najavljuju, zamiru šanse da bilo ko dođe do posla. Zato ljudi pribegavaju raznim pokušajima, poput onog s kupusom, ali ni tu ne ide kako se očekuje. Valjda će se ovo jednom okrenuti nabolje – nada se Petrašin Drulović.
Branko Pejović
objavljeno: 14.02.2014.
