Izvor: Politika, 09.Dec.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako živeti i preživeti u Priboju
Za jednokratnu pomoć mesečno se iz lokalnog budžeta izdvaja jedva 450.000 dinara. Mnoge porodice ostale su bez prihoda, pa im je socijalna pomoć jedina nada za nabavku lekova, hrane, plaćanje struje...
Priboj – U hodnicima Centra za socijalni rad u Priboju, privredno potonule opštine sa oko 27.000 stanovnika, svakog dana najmanje dvadesetak nevoljnika čeka pomoć. Traže da im se, koliko bilo, dodeli iz skromne lokalne kase da kupe lekove, hranu, da plate dugove >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za struju. Neki se, istim povodom, obraćaju i opštinskom rukovodstvu u obližnjoj zgradi opštine. A budžet lokalni skroman, ni izbliza moćan da odgovori sve brojnijim zahtevima sirotinje.
„Naš grad grca u siromaštvu”, ne kriju nam Pribojci, pa navode: ovdašnji FAP, kao decenijska osnova života i standarda u varoši kraj Lima, neprivatizovan jedva preživljava. Mnoštvo manjih firmi je propalo, još se „Poliester” kako-tako drži. Mnoge porodice ostale su bez prihoda, pa im je socijalna pomoć jedina nada. Ko prima redovnu platu ili penziju ovde se srećnikom smatra. Desetinama miliona mere se narodni dugovi prema komunalnim preduzećima. A dobar deo pribojske opštine razbacan je iza granice sa BiH, tako da mnogim žiteljima tih sela valja četiri-pet puta preći granične prelaze da bi došli u sedište svoje opštine.
Direktor Centra za socijalni rad u Priboju Zoran Polić kaže da ova siromašna opština za socijalne potrebe i sve vrste usluga koje pruža ta ustanova iz lokalnog budžeta izdvaja godišnje 15 miliona dinara, koliko ni mnogi veći centri nemaju. Ali u poslednje vreme je sve veći pritisak siromašnih za dodelu jednokratne pomoći.
– Za tu namenu iz budžeta na raspolaganju imamo 450.000 dinara mesečno, što nije dovoljno da se ugasi socijalni požar koji vlada u Priboju. Dajemo onima kojima je najpotrebnija pomoć, nekome hiljadu, dve, pet hiljada dinara...
U takvoj slici kuriozitet je da su u ovom centru za socijalni rad, kako kaže direktor Polić, prezadovoljni onim što Ministarstvo za rad i socijalnu politiku čini u rešavanju socijalnih pitanja.
– Pomažu nam u mnogim poduhvatima, neke usluge razvili smo na evropskom nivou. Već sedam godina imamo „sigurnu kuću”. Tu je i stan za stanovanje dece koja izlaze iz institucija socijalne zaštite, kao i usluga dnevnog boravka za decu sa smetnjama u razvoju, oboje pravljeno iz NIP-a. Dnevni centar za smeštaj i urgentno zbrinjavanje starih lica napravljen je sredstvima ministarstva, a finansira se iz lokalnog budžeta. Postoji i usluga pomoći u kući angažovanjem 10 gerontodomaćica. Ukupno dvadesetak nezaposlenih je ovim projektima došlo do posla. Imamo i 25 hraniteljskih porodica u kojima odrasta 33 dece sa područja okolnih opština. U svemu bi nam mnogo značila gradnja doma za stare u Pribojskoj banji, sa 40 ležaja, ali se još čeka ulaganje države s kojom je o tome pre nekoliko godina potpisan sporazum o izgradnji – nabraja Zoran Polić.
Njegova saradnica Milanka Jevtović-Vukojičić, supervizor Centra za socijalni rad, socijalne nevolje građana Priboja ovako opisuje:
– Ovde nije reč o životu na granici siromaštva, već ispod te granice. Poreklom sam iz Kraljeva, pa sam videla da su Pribojci posebni ljudi. Dostojanstvo mnogih u gradu na Limu da ne govore o svom siromaštvu je veoma izraženo. Jedva preživljavaju, ko zna kako se snalaze, ali za pomoć se ne obraćaju i ćutke trpe. Zato prava slika o ovdašnjim socijalnim nevoljama i ne može da se stekne.
U ovoj nevelikoj opštini je oko 6.000 nezaposlenih. Broj penzionera je znatno veći od broja zaposlenih. U prošloj godini, po zvaničnim podacima, u Priboju se rodilo 148 beba, a umrlo je 234 stanovnika. Nekad jedan od bogatijih gradova bivše SFRJ, kad je FAP imao preko 7.000 radnika (sada ni 1.500) a Pribojci posle Maribora najviše putničkih vozila po glavi stanovnika, stiglo je surovo siromaštvo i kletva „imao pa nemao”.
Branko Pejović
objavljeno: 10.12.2011
