Izvor: Politika, 02.Apr.2013, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bratstvo u krađi
Naučni plagijati u Srbiji i Hrvatskoj
Početkom ove godine hrvatski publicista Mićo Tatalović je objavio tekst pod naslovom: „Cunami plagijatorstva u Srbiji, ali jedva da ima opoziva”. On ističe da ,,ogromnih” 11odsto naučnih radova koje su srpski autori objavili na engleskom u domaćim časopisima predstavlja plagijate i istovremeno se pita, imajući u vidu „šokirajuće razmere” naučnih krađa među Srbima, kako je moguće da je zvanično osporeno samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šest od više od 123.000 članaka publikovanih tokom decenije u 445 pregledanih časopisa.
U nizu komentara iz celog sveta, uočava se zapažanje kako „nije najbolja ideja da Hrvat kritikuje srpsku nauku”, a interesantno je da su se samo dva stručnjaka iz Srbije oglasila povodom kritičkog prikaza stanja nauke u svojoj sredini, i to isključivo zbog terminoloških kvalifikacija. Oboje su, naime, smatrali da su neprimereni izrazi „cunami” i „šokirajuće razmere”. Za odsustvo burnije reakcije postoje dva razloga.
Prvi se krije u činjenici da „hrvatska kritika” predstavlja samo prepričan sadržaj dopisa koje je naš Centar za evaluaciju u obrazovanju i nauci uputio resornom ministarstvu još pre više od dve godine. U tom dokumentu se navodi da je analiza plagijata ukazala na „nedopustivo veliku incidenciju nelegitimnih radova u domaćim časopisima”, te da je „znatno bolje da se s ovim problemom suočimo na sopstvenu inicijativu, nego pod spoljnim pritiskom”.
Drugi razlog predstavlja okolnost da je Tatalović pre tri meseca objavio podjednako bespoštedan prikaz plagiranja u svojoj zemlji. Imao je, dakle, moralno pravo da baci pogled i „preko tarabe”.
Situacije koje on opisuje ukazuju na mnoge sličnosti u dve zemlje. Tu spada i nespremnost da se prijave nečasne radnje jer se to shvata kao „lični napad koji zaslužuje osvetu”.Dodajmo tome i ravnotežu ucenjivačkog potencijala koja se smatra važnom za sve nedovoljno razvijene zemlje. Naime, mogući „duvač u pištaljku” je svestan da ni sam nema čistu savest, te strahuje od „efekta bumeranga”. Čak i ukoliko je karijeru sticao časno, oprez mu govori da uspeh u suprotstavljanju „demokratskoj većini” nije izgledan.
Za Hrvatsku je paradigmatičan slučaj Asima Kurjaka, jednog od poznatih lekara u bivšoj zajedničkoj državi. Pre sedam godina, na vest objavljenu u „Britanskom medicinskom žurnalu” da je plagijator, usledile su rigorozne kaznene mere iz inostranstva: Međunarodno društvo za primenu ultrazvuka u porodiljstvu izbacilo ga je iz svojih redova, a Svetska zdravstvena organizacija se odrekla svih njegovih usluga, povukla sponzorstvo nad međunarodnom konferencijom koju je on trebalo da organizuje i uskratilo mu direktorski položaj u svom saradničkom centru. Zagrebački Medicinski fakultet je pokušao da zataška slučaj, ali je glavna urednica „Britanskog medicinskog žurnala” upozorila da, ukoliko se Kurjakovi prestupi ne shvate ozbiljno, „ostaje oblak nad hrvatskom naučnom zajednicom”.
Hrvatsko iskustvo pokazuje da je za nametanje kakvih-takvih etičkih normi u nauci potreban pritisak iz sveta. S obzirom na našu udaljenost od EU, mi mu još nismo izloženi, pa se naši „kurjaci” ne samo osećaju bezbedno, već se ponašaju bahato.
Prošle godine je, na primer, pisano o grupi beogradskih univerzitetskih profesora koji su preuzeli rad japanskih kolega i objavili ga pod svojim imenom u jednom italijanskom časopisu. Posebno je porazna istina da plagijati predstavljaju beznačajan procenat nečasnih radnji u nauci. S pojavom sve savršenijih programa za otkrivanje podudarnih tekstova ta vrsta nepočinstva gubi perspektivu, a budućnost sve više pripada već vrlo rasprostranjenoj, a teško uhvatljivoj praksi izmišljanja i falsifikovanja podataka. Bez drakonskih kazni, tek tu smo nemoćni.
Univerzitetski profesor
Zoran Radovanović
objavljeno: 02.04.2013.
