Izvor: Politika, 30.Dec.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strane vojne intervencije ne donose demokratiju
Model nenasilnog otpora se ne nosi u torbi, pa ti trebaju dva pametna Srbina, milion CIA dolara i – eto revolucije
U montažnom tržnom centru u Gandijevoj ulici, u novobeogradskom bloku 63, naizgled, skromna kancelarija nevladine organizacije „Kanvas”. Ali, kada se kaže da je to štab Centra primenjenih nenasilnih akcija i strategija, i kada u njoj sedi njen suosnivač Srđa Popović, onda ta kancelarija, između >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << malog kafića, pekare i frizerskog salona, deluje prilično misteriozno.
Nedavno je Srđa Popović dobio dva priznanja. Ono prvo, formalno, znači da ga je američki magazin „Forin polisi” svrstao u dobro društvo, među 100 istaknutih mislilaca čovečanstva, zajedno sa bračnim parom Klinton, Obamom, Sarkozijem, Kondolizom Rajs… Američki časopis je izdanje Saveta za međunarodne odnose, a 1970. godine osnovao ga je tadašnji direktor Saveta Semjuel Hantington, koji je svojevremeno predvodio Odeljenje za planiranje pri Savetu za nacionalnu bezbednost SAD. Hantington je autor kultne knjige „Sukob civilizacija”, čovek koji je u poslednjih 20 godine imao ogromni uticaj na spoljnu politiku Sjedinjenih Država a, uz to, bio je saradnik Zbignjeva Bžežinskog.
Drugo, neformalno, priznanje jeste neuobičajeno dug prilog ruske državne televizije, posvećen Popoviću. Rusi smatraju da je pesnica „Otpora”, a sada „Kanvasa”, uperena ka Moskvi.
Koga ste sve videli u Vašingtonu? Obama, Klintonovi i Sarkozi nisu bili prisutni?
To je interesantan skup, na koji dođe kompletan, uticajan medijski svet. Od stotinak globalnih mislilaca, bilo je nas 35. Neki od njih su bili posebno interesantni. Bila je jedna hrabra, mlada žena Manal al Šarif koja se snimila na Ju tjubu kako vozi u Saudijskoj Arabiji. Daje časove vožnje na Tjubu, namerno krši zakon...
Što je vrlo opasna subverzija...
U možda najrestriktivnijoj muslimanskoj zemlji na svetu, uz Iran, ona je neka vrsta ženskog Zoroa. Bilo je i sjajnih aktivista s Bliskog istoka i Afrike. Bio je tu i Mustafa Barguti, najumereniji i nasjperpektivniji palestinski političar koji se zalaže protiv svake vrste nasilja. Prvih 12 mesta na rang-listi „Forin polisija” je, zapravo, jedno mesto – posvećeno Arapskom proleću. Tu se nalazi 10 ljudi s Bliskog istoka, jedan Srbin – ja, i jedan Amerikanac, Džin Šarp. Praktično, svi političari su ispod nas na listi.
Šta je za takve ljude najznačajnije što se dogodilo ove godine?
Mislim da tri stvari koje su obeležile ovu godinu, mogu da se vežu uz taj događaj: prvo je Arapsko proleće, kao početak omladinskog talasa u svetu, koji je krenuo na Bliskom istoku, pa se preneo na Mediteran, Španiju i Izrael, pa Ameriku, na Vol strit. Kao i na Rusiju, na kraju tog puta. Imamo krajnje neobičnu godinu, kada je reč o nauci zvanoj nenasilna borba. Ona je postala krajnje internacionalna.
Drugi specifikum je priznanje koje su Srbi dobili. Prilično je šokantno koliko je naš model nenasilne revolucije brend napolju i kod nekih ozbiljnih ljudi, poput „Forin polisija”, Univerziteta Kolumbija, na kojima smo gostujući predavači. Na nesumnjivo ozbiljnijim mestima, nego što se to kod nas i pretpostavlja. I, treće, bila je to dobra prilika da se ono što mi pokušavamo da prikažemo kao naučni princip pokaže kao dobra platforma za ceo svet.
Postoji sjajna studija koje su pisale dve žene, Marija Stefani i Erika Čenovet. Ta studija tretira 323 sukoba od 1900. do 2006. godine. Podaci te studije su zapanjujući. Tako pokazuje da 53 odsto šansi imaš da uspeš, ako vodiš nenasilnu kampanju, dok 26 odsto šansi da uspeš imaš ako vodiš nasilnu kampanju. Ta razlika raste na 72 prema 10 odsto u poslednjoj deceniji, u korist nenasilne borbe. Na kraju smo došli do bombardovanja Srbije, Iraka, Libije, koji su očiti primeri neuspeha. Interesantne su i posledice koje analizira ova studija. Naime, onoga trenutka kada kao pripadnik nenasilnog pokreta uzmeš pušku, ti prepoloviš šanse za uspeh. U studiji je analizirano šta se događa pet godina posle konflikta: da li je nastupila demokratija, ili ne. Tu je odnos još dramatičniji. Svega četiri odsto nasilnih borbi završava u demokratiji, a 42 odsto društava postaje demokratsko – ako je promena bila nenasilna.
(foto Tanjug)
Mislite li da su Amerikanci to shvatili?
Kamo lepe sreće da su shvatili. Hajde da vidimo da li će od Sirije da naprave Libiju. Libija pokazuje da model oružanog ustanka, podržan stranom intervencijom, ili kosovski model ako hoćete, odnosno, nasilna vojna secesija, podržana stranom vojnom intervencijom – to je model koji ne donosi ni mir, ni stabilnost, ni demokratiju. Na Kosovu je doneo zamrznuti konflikt, u Iraku je doneo hiljade mrtvih, u Avganistanu je doneo permanentan građanski rat.
Libija već uveliko liči na te zemlje?
Odluka pobunjenika u Libiji da uzmu oružje i međunarodna vojna intervencija praćena građanskim ratom u ovoj zemlji je nešto najgore što se dogodilo ove godine jer je, nažalost, dala najpogrešniji mogući primer svima koji se bore za slobodu širom sveta. Krunisan varvarskim ubistvom svrgnutog Muamera Gadafija pred kamerama.
Dakle, Rusi su vas ozbiljnije shvatili, s obzirom na prilog koji vam je posvećen na njihovoj nacionalnoj televiziji. Oni smatraju da mitinzi u Moskvi i drugim gradovima mogu da se zloupotrebe kao u severnoj Africi, Gruziji ili Ukrajini, i tu aludiraju na pesnicu „Otpora”. Imaju li razloga da vas se boje?
Ne znam zašto bi se mene bojali. Mi nismo izmislili taj metod. Prva zemlja koja ga je primenila bila je Poljska, pa Češka. Istočna Evropa ima dugu i plodnu istoriju nenasilne borbe.
Rusi tvrde da se u pesnici „Kanvasa” objedinjuju sve niti koje povezuju profesionalne revolucije iz čitavog sveta.
Nema izvoza i uvoza nenasilne revolucije, da bi bila uspešna ona mora da bude sto posto domaći proizvod.
Revoluciju ne posmatrate kao menadžment?
To je neozbiljan pristup. Taj model se ne nosi u torbi, pa ti trebaju dva pametna Srbina, milion CIA dolara i, onda, hop, hop – evo revolucije. Zašto je to nemoguće? Ako ti je Če Gevara simbol oružane, levičarske revolucije, zašto je Če mogao da izvozi revolucije, a mi ne možemo? Zato što za oružanu revoluciju ne treba mnogo ljudi. Treba 300 do 400 dobro organizovanih ljudi, koje potrpaš u kamione, dođeš u zemlju „iks” i kažeš: „Blokiram aerodrom, zauzimam radio-stanicu, uperim pištolj u glavu postojećeg predsednika, on daje izjavu na radiju da predaje vlast revolucionarnom komitetu. Onda potrpam isti broj ljudi u kamion i odem u drugu banana državu“. Nenasilna revolucija ima 50 odsto šansi za uspeh, kaže ona pomenuta studija, tek onog trenutka kada u njoj učestvuje tri do osam odsto populacije. To su desetine, stotine hiljada ljudi. Nema šanse da bi oni pratili jednog Srbina, ili Amerikanca, ili bilo koga sa strane.
Da je to tako lako, kao što se misli kada se kaže da je to izvoz i uvoz revolucije, svet bi bio demokratija za šest meseci. Staviš mene u avion i pošalješ me u neku Burmu. Ono što se dešava u Rusiji je eho nečega što se dešava u svetu. Sasvim je moguće da je ova godina, zapravo, druga 1967. godina, a da nas 2012. zapravo, čeka nova 1968. godina. Svet se poslednjih 30 godina ozbiljno demokratizovao. U Južnoj Americi, tamo gde su osamdesetih harale diktature, pinočeovskog tipa, danas su veoma ozbiljne demokratije i privrede. Danas tradicionalni diktatori postaju ugrožena vrsta. Model koncentracije moći u rukama pojedinca postaje nespojiv s globalnom ekonomijom. U eri interneta, ne možeš držati ljude u svesti da se okolo ništa ne dešava. Prva upotreba građanskog novinarstva dogodila se u Burmi 2007. godine, izveštavanja s demonstracija putem mobilnih telefona... Gde god se nešto dogodi u svetu, to se vidi.
Jedan američki autor, Vil Dobs, istražuje šta se događa ako diktatori ne uče. Istovremeno, postoji čitava nova svetska generacija koja se nalazi na četu, a ne na ćošku... Ta generacija „ispilon” smatra da joj je neko maznuo budućnost. I ona taj utisak ima i u Tunisu, i u Americi, i u Rusiji... Kada se ta generacija suoči s idiotskim odgovorima režima, poput Ben Alijevog u Tunisu, onda se dogodi karambol. Arapsko proleće nije počelo kao borba za demokratiju. Počelo je kao borba za prava stomaka.
Ono što odlikuje i Arapsko proleće i pokrete po Evropi, klincima koji su izašli na ulice u Španiji, Izraelu i Americi, stvar je dostojanstva. Treća zajednička karakteristika Arapskog proleća, mediteranskog leta, američke jeseni i, eventualne, ruske zime jeste da da nigde protesti nisu krenuli od tradicionalnih političkih igrača. Naprotiv. Oni misle da je istekao rok trajanja političkog sistema u kom žive. To je ono gde najviše podsećaju na „Otpor”, jer je „Otpor” nastao 1998. godine iz očajanja grupe ljudi koji su skapirali da Sloba ne valja, da neće da dođu ni NATO ni Marsovci da ga odnesu, a da je opozicija takva, da će, kad pobedi na izborima 1997, prvo da se posvađa.
Dugo vlada sledeća fama o nastanku „Otpora”: da li ste se, naime, sami setili da se osnujete ili vam je pomagao penzionisani pukovnik američke vojne obaveštajne službe, Robert Helvi?
Boba Helvija smo upoznali u maju 2000. godine. Tada je „Otpor” već imao 40.000 članova i bio veći od svih opozicionih partija zajedno. „Otpor” smo napravili pune dve godine ranije, 18. oktobra 1998, u „Grinetu”. Sedeli smo ja, Đinović, Ranđić, Andrić, Andrija Stamenković, sada je u Indoneziji, Konstantinović, Homen, Jovan Ratković i Milja Jovanović. „Otpor” nije zavera, već autentičan srpski proizvod.
Misliš da su vam miloševićevci smestili ulogu Helvija?
Imate toliko tanak spisak koji demokratska vlast stavlja na opoziciju. Prvo si domaći izdajnik, onda si, naravno, strani plaćenik. Onda si nasilan, pa malo terorista... Pošto je režim poput Miloševićevog uvek nespreman da pogleda istini u oči, i prizna da je debelo zabrljao, izmišljena je još 1996. ta mantra o „domaćim izdajnicima koji marširaju pod stranim zastavama” na koju se logično nadovezuje ta idiotska priča da je „Otpor” uvezen spolja. Sećate se onog genijalnog julovca koji ne kraju balade odlučio da proglasi „Otpor” za terorističku organizaciju. Smešno.
Zaboravili ste CIA?
Teorije zavere naprosto ne mogu da prođu bez sveprisutne CIA. Najbolje ako ima i CIA. Ja se ceo život zezam – da mi je neko dao dolar ili evro, svaki put kada su me optužili da sam strani plaćenik, ja ne bih živeo u stanu od 52 kvadrata.
Vratimo se Rusima. Da li su vam se pripadnici ruske opozicije obraćali za konsalting ili obuku?
Neverovatno, ali nikad. Jer, mi radimo samo kad nas zovu. Ukrajinci su radili s bivšim otporašima, Gruzijci takođe. Kao i Egipćani, Burmanci, Maldivci. Nikada mi neće biti jasno zašto neko pravi famu od toga, i zapravo nas pravi većim i važnijim nego što jesmo. Umesto da kažu: To je taj mali, smešni NVO iz Beograda…
Jer, meni se čini da danas, kada imaš neki društveni konflikt, vladajuće garniture širom sveta imaju tri mogućnosti: da krene đonom – ali se to pokazuje kao sve skuplji i neodrživiji model. Setimo se kako je lako bilo gušiti demonstracije devedesetih u Srbiji… Cena koštanja represije danas se užasno povećava.
Tradicionalno diktatorsko razmišljanje – gazi tenkovima svakog ko se pobuni – više nije održivo. U poslednjoj rupi na svetu možeš da snimiš šta se dešava. Svi prisutni s mobilnim telefonima su zapravo kao moderni paparaci. Nema šansi da u Siriji ubiju 20 ljudi a da to ne bude posle pet minuta na internetu. Drugi scenario je scenario prilagođavanja, koji je, sasvim moguće, patentirao kralj Maroka. Seo je s političkim partijama i rekao: „Da se dogovorimo, da primimo strane posmatrače, da uvedemo providne kutije”... Video je šta ga čeka i prilagođava se.
U Rusiji se takođe vidi da je vlast spremna da razgovara sa opozicijom. Ne čini mi se da se u Rusiji ide putem konfrontacije. A 2011. godina je zaista bila loša za loše momke. I, treći scenario, koji se dešava u Evropi i SAD, jeste mejnstrimizacija. Imaš pokret koji počinje kao brod ludaka, kao ekolozi, ali ga u nekom trenutku usvoje institucije i on postaje „mejnstrim“. Seti se da su ekolozi kao čudaci koji se vezuju za ograde nuklearnih elektrana, a sada nemaš nigde državu bez ministarstva za ekologiju.
(foto FoNet)
Da se vratimo Srbiji. Miloševića nema 12 godina. Ljudi iz „Otpora”, uoči i posle 5. oktobra, bili su nacionalni heroji. Iskreno, da li se danas tako osećate?
Đinđić je imao teoriju da Srbi ne mogu da budu uspešan narod sve dok ne počnu da veruju u uspeh, sve dok uspeh ne možeš da pipneš. Zašto je „Otpor” toliko veći brend u svetu, nego u Srbiji, zašto predajemo na Kolumbiji, a ovde se borimo da akreditujemo studije? Zašto kad jednog Srbina stave među 100 mislilaca u svetu, začas se pojavi i gomila komentara tipa: On je CIA, milicija... Zašto? Zato što si ti onaj đak u osnovnoj školi koji uči, pa ti zalepe žvaku u kosu? To tu počinje, u školi, pa se nastavlja u lekcijama iz nacionalne istorije. Probudi svakog Srbina u dva ujutru i pitaj ga kad je bila Kosovska bitka i odgovoriće ti iz topa. A da ih pitamo kad smo se oslobodili od Turaka? To niko ne zna. Iz nekog razloga vezani smo za mitove i poraze a sopstvene pobede i uspehe relativizujemo i ne čine nam se važne. Zašto se ceo državni vrh i danas sjati da obeleži godišnjicu NATO bombardovanja, ali ne postoji zvanično obeležavanje 5. oktobra? Zato što smo prestali da slavimo dan kada su drug Tito i ruski general, kome smo ulicu uzeli, oslobodili Beograd?
Vi ne biste oduzeli ulicu generalu Ždanovu?
Nikada. Meni je to ludilo s menjanjem ulica, mada sam skandalizovan činjenicom da na primer još uvek imamo i ulicu Mlade Bosne i ulicu Gavrila Principa. Ja bih slavio 20. oktobar. Tada smo šutnuli Hitlera odavde.
Građani žive loše, obećanja su izneverena. Da li mislite da i „Otpor” deli odgovornost za to. Da li smatrate da je i ova vlast zaslužila pesnicu? Ili, bar, neki od prstiju?
Možda sam u životu napravio gomilu grešaka ali i najmanje dve jako pametne stvari. Ostavio sam pušenje posle 18 godina, a druga je što sam se 2003 .skinuo s politike. Ne kažem – izašao iz politike, nego se bukvalno skinuo – jer je politika droga. Izašao sam iz politike jer više nisam imao izazove. Jedan izazov je bio Sloba, koji je skinut s vlasti i završio u Hagu. Drugi izazov je bio Zoran Đinđić. Kao moj prijatelj, učitelj i idol. Kada je ubijen, otišao sam.
Niste mi odgovorili na pitanje o odgovornosti „Otpora” za loš život građana i izneverena obećanja.
Ne znam da li je ta naša generacija negde omanula. Ne samo oni koji su sedeli u „Grinetu”, već i mladi širom Srbije, jer, „Otpor” nije bio liderska organizacija. Kad pogledaš tu generaciju, kako smo se nadali, dobro smo se udali. To je generacija rođena između 1968, 1969. godine, pa sve do 1980. To je generacija dovoljno matora da zapamti staro Titovo vreme, da bude vaspitana na bratstvu i jedinstvu, da ide u Hrvatsku na more...
...Da poštuje starije, da im ustaje u autobusu...
...Danas, kada postajem pionir, dajem časnu reč da ću marljivo učiti i raditi... (Srđa počinje da recituje pionirsku zakletvu…)
Draga vam je Titova pionirska zakletva?
Zvuči mi odlično, i često mi fale te društvene vrednosti koje je ona simbolički promovisala, ako zanemarimo goli ideološki kontekst. Drugarstvo, odanost, rad, poštovanje okoline, ali razlika, kosmopolitizam. U to vreme su klinci gradili auto-puteve jer su verovali u nešto. Toliko je dobrih stvari bilo u tom vremenu. Ta naša generacija je imala najskuplji pasoš na crnom tržištu na svetu, bez vize te vodio u Moskvu i Vašington. U školi su te učili da ti je Hrvat brat, a onda si sa osamnaest odjednom trebao da ideš u Vukovar i pucaš u nekog zato što je Hrvat.
Tako je moja generacija ubačena u potpunu šizofreniju. Ja sam doživeo da moj otac, 20 godina urednik na državnoj televiziji, 1993. godine švercuje benzin da bismo preživeli. Majci sam iz okoline Negotina donosio brašno da mesi hleb, jer ga 93. nije bilo u samousluzi. Dogodio se 9. mart, studentski protesti, Leka i Đilas... Moja generacija je tu doktorirala ulicu, daleko pre pukovnika Helvija. Bio sam, recimo, najtužniji na svetu kad sam nedavno shvatio da su one šerpe i lonce izmislili Čileanci, i to 20 godina pre nas, da bi nervirali Pinočea.
Vi ste u „Kanvasu”, Đinović takođe, s tim da je on i u ozbiljnom biznisu. Homen je visoki državni funkcioner, Andrić je u vrhu LDP-a, mnogi su u DS-u. Imate li utisak da su otporaši dobro naplatili revolucionarni rad i stekli neku vrstu petooktobarske spomenice?
A šta bi trebalo da budu? Ja sam se 12 godina bavio opozicionim radom, lepio plakate, bio na ulici, bio odbornik u Skupštini grada, s druge strane završio sam gimnaziju pa biološki fakultet, napisao dve knjige pre 35. godine... Nisam počeo da se bavim politikom posle revolucije. Sa 23 godine sam ušao u gradski parlament, logično je bilo da ću sa 27 da uđem u republički, čak i da sam živeo u nekom normalnom sistemu, a ne u revolucionarnom.
Voleo bih da je još više ljudi iz te generacije užasno uspešno – i da sledeća generacija bude još bolja od nas u svakom smislu. Možda je greška u mojim roditeljima – ali ja se radujem kad je neko uspešan i vaspitan sam da to poštujem. Ja mislim, na primer, da je strašna greška što smo proterali Dositeja Obradovića kao špijuna, a da je jedino gore od toga tu grešku ne priznati jer samo tako možemo nešto da naučimo. Ne može narod koji slavi samo poraze i najsrećniji je kad komšiji crkne krava da bude uspešan narod. Bez obzira na potencijal, talente, duh koji nas svakako odlikuju.
Dokaz za to su svi oni pametni Srbi iz naše generacije koje srećemo na putovanjima, od Melburna, preko Londona i Berlina do Toronta, Njujorka i Kolorada. Svuda ih srećemo i ima ih gomila koji su strašno uspešni tamo. Zašto? Kuda god odeš u svet i pokažeš uspešan Si-Vi oni ti kažu: „Bravo, majstore, dođi da radiš ovde”. Kad to kažeš u Srbiji, kažu ti: „Ma, ti si to naplatio”. Ipak, ovo je moja zemlja, ja je volim i ne gubim entuzijazam. Dokaz za to je da ove godine imam 93 dana puta i 104.000 milja u vazduhu, ali da su mi adresa i srce na Vračaru.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 31.12.2011.
