Izvor: Politika, 19.Avg.2013, 14:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Puč koji je obeležio decenije Bliskog istoka
Državni udar u kome je 1953. oboren iranski premijer Mohamed Mosadek bio je prvi u kasnijoj seriji američkih vojnih intervencija po svetu
Na današnji dan pre 60 godina, u državnom udaru koji je inicirala Britanija a sprovela Amerika, sa vlasti je svrgnut jedini demokratski izabrani lider Bliskog istoka tog vremena, iranski premijer Mohamed Mosadek.
Za Sjedinjene Države predsednika Dvajta Ajzenhauera, i za CIA >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << , bila je to prva ovakva akcija kojom su prekršena dotadašnja načela „Vilsonove doktrine“ da nema intervencija izvan neposrednog američkog okruženja.
Za Britaniju premijera Vinstona Čerčila i MI-6 bila je to poslednja šansa da, manipulišući još neukim Vašingtonom, sačuva stečena kolonijalna prava i interese „Anglo-persijske naftne kompanije”, preteče današnjeg „Britiš petroleuma”.
Izabran za premijera 1951, Mosadek je predstavio niz progresivnih političkih i socijalnih reformi, ali njegova najvažnija odluka ticala se nacionalizacije iranske naftne industrije koju su Britanci kontrolisali još od 1913.
Te 1953, decenijama razriven tajnim dogovorom dvojice opskurnih činovnika, Engleza Sajksa i Francuza Pikoa, Bliski istok je životario u stegama „mira koji je završio svaki mir”.
Između Ataturkove Turske i Arapa, sa jedne strane, Staljinovog SSSR-a, Avganistana i Indije, koja je izranjala iz kolonijalnog ropstva, sa druge, nalazio se Mosadekov Iran.
Samo dve godine ranije, zbog revolucionarnih ustavnih i demokratskih reformi koje je pokrenuo, njujorški nedeljnik „Tajm“ proglasio je Mosadeka za ličnost godine. Prestižno priznanje dobio u konkurenciji heroja Drugog svetskog rata – Harija Trumana, Vinstona Čerčila i Dvajta Ajzenhauera.
Potom je imperija na izdisaju uvukla SAD u nasilno rušenje Mosadeka i svetsku silu u povoju zarazila opasnim virusom.
Ugušivši retku klicu demokratije Bliskog i Srednjeg istoka, taj je virus na vlast doveo diktaturu šaha Reze Pahlavija, koja je 1979. proizvela islamsku revoluciju i dolazak na vlast ajatolaha Homeinija.
Tajna operacija „Ajaks”, kako su u Vašingtonu nazvali plan za rušenje liberalne vlade u Teheranu, imala je i još ima nesagledive posledice po međunarodne odnose.
Nemali broj najuglednijih stručnjaka za međunarodnu politikudrži da je puč 19. avgusta 1953. jedan od najdubljih uzroka islamskog fundamentalizma sa kojim se suočava današnja zapadna civilizacija predvođena SAD.
Kao predvodnik „slobodnog sveta”, rušenjem jednog nesumnjivo demokratskog lidera, upravo je Vašington bio i jeste najveći gubitnik nadmenosti, povodljivosti i lakomislenog srljanja Ajzenhauereve administracije.
Amerika je gotovo preko noći izgubila ugled koji je na Bliskom istoku imala u prvoj polovini 20. veka. Posebno u Iranu, rastrzanom između Britanaca i Sovjeta koji su u decenijama velike igre svim sredstvima pokušavali da ostvare prevlast i u regionu i posebno nad vlastima u Teheranu.
Iranci su udoktrini bivšeg predsednika Vudroa Vilsona o ograničavanju intervencija samo na „svoje dvorište“ videli svetlo na kraju tunela. Ali, operacijom „Ajaks” – kojom je na terenu u ime CIA lično rukovodio Kermit Ruzvelt, unuk predsednika Teodora Ruzvelta – Amerika je na Bliskom istoku prvi put proigrala svoje dobro ime.
Dospevši na rđav glas zbog rušenja Mosadeka, a potom zbog podrške okrutnom samodršcu Pahlaviju, Amerika je kod Iranaca proizvela veliko nepoverenje koje je vremenom preraslo u neutoljivu mržnju.
Javno priznanje „strašne greške” stiglo je, kao što obično biva, suviše kasno. Zvanični Vašington je tek 2000, u neuspelom pokušaju da unapredi bilateralne odnose sa Iranom, svojevrsnim izvinjenjem potvrdio umešanost u zbacivanje premijera Mosadeka.
Rekavši da je Ajzenhauerova Amerika, „verujući da postupa strateški ispravno, orkestrirala puč iz 1953. i na taj način u Iranu potkopala vrednosti na kojima i sama počiva”, Klintonova administracija pokušala je da sa Vašingtona zbaci višedecenijsku ljagu.
Koga su zmije ujedale, plaši se i najobičnijeg kanapa, glasi stara persijska poslovica.
Svega ovoga svesna je jamačno i današnja Amerika koja je, u potrazi za izgubljenim prestižom, na talasu povratka izvornim vrednostima i idealima kao osnovnim sastojcima „meke moći”, na vlast novembra 2008. izabrala svog aktuelnog predsednika, aliBliski istok još čeka preobraženje.
*Autor je predsednik Spoljnopolitičkog odbora DS i bivši ambasador
Dušan Spasojević
objavljeno: 19.08.2013
