Izvor: Politika, 20.Avg.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Frenk Sinatra, kurir CIA
Studija o legendarnom američkom pevaču, muzičaru iz pera Krisa Rodžeka, koju objavljuje „Klio”, rasvetljava malo poznate strane kontroverzne sprege mitskih holivudskih ličnosti sa vladarima iz senke, moćnicima i političarima
Reganova predsednička kampanja nagovestila je renesansu zlatnog doba glamura i, što je još važnije, Sinatrin povratak u Belu kuću nakon decenija sivila tokom Džonsona, Niksona, Forda i Kartera. (...) Nakon veoma intenzivne donatorske turneje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i organizovanja Reganove inauguracione svečanosti, Sinatru pokušavaju da skrajnu i javno ga omalovaže. Kvirk i Šoel navode detalje:
Kada je došlo vreme za samu inauguraciju [...] Sinatra saznaje da se njegovo ime ne nalazi na spisku Stotine, kojima inače pripada čast da stoje na stepenicama Kapitola dok predsednik ispred njih polaže zakletvu. Sinatra se uopšte nije nervirao – umesto toga, jednostavno je odmarširao do stepeništa i pridružio se Stotini, ne zamarajući se uopšte razmišljanjem o tome smeta li to njima ili ne.
Kao drugi razlog obično se navodi Sinatrino ubeđenje iz sredine šezdesetih, da se dugoročnom kampanjom humanitarnih konferencija i uporednim pletenjem što razgranatije političke mreže, stvara najbolja strategija za konačno obnavljanje oduzete dozvole za vođenje kazina. Odluka Odbora za kontrolu kocke Savezne države Nevade da mu 1963. godine oduzme dozvolu za vođenje kazina, samo je potvrdila Sinatrino uverenje da politička elita ima predrasude prema njemu. Za njega, to je bilo pitanje nepravde i javne uvrede. Bio je rešen da povrati dozvolu i tačno je predvideo da će pomažući Reganovoj predsedničkoj kampanji, kasnije steći važnog saveznika koji će mu uzvratiti uslugu.
Kao treći razlog uglavnom se navodi činjenica da je krajem šezdesetih, kao i mnogi njegovi vršnjaci, i Sinatra mislio da je slobodno društvo postalo isuviše slobodno i otišlo predaleko. Sinatrini kritičari ovo smatraju svojom najvećom poslasticom. Nije li to isti onaj Sinatra o kojem je ceo Holivud četrdesetih i pedesetih govorio kao o nebrušenom političkom dijamantu? Nisu li njegovo raspušteno seksualno ponašanje, odnosno legendarno preterivanje u alkoholu postali epitom dekadencije slavnih ličnosti šezdesetih i sedamdesetih? Nije li to isti onaj Sinatra koji je potrošačkoj kulturi ponudio model muževnosti, emancipaciju i slobodu izražavanja? Ovako gledano, holivudski „ekstremisti” poput Džejn Fonde, Roberta Redforda i Pola Njumena, kao i samoubilački rok idoli Leni Brus, Džim Morison, Dženis Džoplin, Frenk Zapa, Denis Hoper i Džimi Hendriks – svi su bili Sinatrina deca i naslednici. Bilo kako bilo, do kraja šezdesetih Sinatra se odrekao i njih i vrednosti koje su svi oni zajedno predstavljali, često ih opisujući kao nepristojne.
Šta je sa Sinatrinim stavom o muževnosti? Ukoliko uzmemo u obzir značaj koji ideali uomo di rispetto i uomo d’onore imaju u sicilijanskom društvu, dobar deo Sinatrine jogunaste muževnosti može se vrlo lako objasniti. Po svoj prilici, sicilijanski koncepti muževnosti, kodeksi ponašanja, pružanja usluga i protivusluga, u američko društvo preneti su između 1890. i 1950, kao jedan od načina isticanja kulturnih razlika i socijalne integracije na novom tlu. Iz ove kulture Sinatra baštini svoju naviku tajnih i konspirativnih dogovora, pokazivanja darežljivosti, izigravanja poštenja i uspostavljanja i negovanja veza s uticajnim ljudima. Priroda Sinatrinog karaktera bila je veoma ratoborna i često je pribegavao primeni sile ili zastrašivanju. Osim toga, poznate su i njegove veze s najozloglašenijim šefovima Mafije Vilijem Moretijem, Džoom Fisketijem, Semom Đankanom i Karlom Gambinom. Umeo je da se prema onima koji su mu bili lojalni ponaša zaštitnički – to je njegov čopor. Isto tako, vrlo je doslovno shvatao starozavetnu izreku „A ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga i baci od sebe”. Njegovo ponašanje prema onima za koje je smatrao da su prekršili kodeks časti – Piter Loford, Džoi Bišop i u dva navrata Semi Dejvis Džunior – bilo je puno zlobe i osvetoljubivosti.
Sinatra je umeo da bude veliki prijatelj, ali njegov kodeks časti bio je izuzetno strog i licemeran. Ovo se prelivalo i na njegove odnose sa ženama. Njegova narcisoidnost prevazilazila je interese čak i njegovih nerazumnih potreba i želja. Bezosećajnost i osionost s kojima se odnosio prema Lorin Bekol i Džulijet Praus, nisu imale nikakvo opravdanje. Ukoliko bi se našao pred ličnom ili moralnom dilemom koja bi mu bila odveć nerešiva, a samim tim i uznemirujuća, Sinatra je uvek pribegavao bekstvu i raskidu umesto kompromisu i pomirenju.
Potraga za moći bila je dominatni poriv u Sinatrinom muževnom ponašanju i karijeri. Smatram da je ovu opsesiju uzrokovala potreba da bude prihvaćen kao ravnopravan partner američkoj društvenoj eliti. Istovremeno, Sinatra prema istoj toj eliti pokazuje i krajnje ambivalentan stav: i dalje je elitu gledao trezvenim očima srednjeg sloja koji najviše slojeve društva smatra dekadentnim, taštim, lenjim i potpuno indiferentnim prema uspehu i dostignućima „običnog čoveka“. Pa ipak, status i uticaj elite Sinatra je morao da ceni.
Saznanje da je bio veoma ambiciozan i povremeno nemoralan u svojoj težnji da se dokopa moći i priznanja, otkriva nam i izvanredna ispovest Tine Sinatre, koja u svojim memoarima navodi da joj je otac godinama radio za CIA-ju:
Kad god bih htela da ga nazovem, bez obzira gde je odleteo, jednostavno sam mogla da nazovem operaterku u Beloj kući, predstavim se i zamolim ih da me spoje s njim. U roku od nekoliko trenutaka njegov glas bi se začuo s drugog kraja žice. Nekoliko puta sam isprobala ovo i uvek je išlo kao podmazano.
Godinama kasnije, tata mi je ispričao zašto ga je Bela kuća uvek pratila: radio je kao kurir za CIA-ju i Ministarstvo spoljnih poslova, što nije bila neuobičajena praksa s građanima koji su raspolagali sopstvenim avionima i bili u prilici da se uvek i svugde provuku. Nekada bi tata prenosio papire, nekada bi prenosio ljude. „Ma nije to ništa strašno”, često bi mi govorio, „Nikada zapravo nisam u opasnosti. Ali ipak nemoj nikome da pominješ ovo.”
U ovom kratkom odlomku Tina Sinatra pominje da „nije bilo neuobičajeno” da građani koji su imali sopstvene avione, za CIA-ju prenose papire, a ponekad i ljude. Ovo je možda tačno, ali je i u suprotnosti sa Sinatrinom osudom holivudskog lova na veštice i rada Komiteta za neameričke aktivnosti tokom četrdesetih U suprotnosti je i s njegovim angažmanom u Ujedinjenom komitetu antifašista i Društvu „Slobodna Italija”. Važno je napomenuti da CIA ne predstavlja tek miroljubivu i rodoljubivu organizaciju; njena stvarna svrha jeste tajno razvijanje i širenje američkog poslovnog interesa u svim delovima sveta. Tajnost koja okružuje operacije koje CIA sprovodi verovatno je zaintrigirala Sinatrinu uobrazilju. Ovo moguće objašnjenje njegovog krutog vojničkog držanja koje postaje jedno od glavnih njegovih osobina nakon krize koju je pretrpeo tokom Mračnog doba. Radeći za CIA-ju, Sinatra pristupa veoma uticajnoj grupi ljudi odakle mu je put za ulazak u najviše krugove američkog društva bio mnogo lakši. Osim toga, Sinatra je sada radio na razvijanju i širenju globalnih američkih poslovnih interesa. Iako je većina dosijea o Sinatri iz arhive FBI-ja objavljena, njegov angažman u CIA-ji i dalje je tajan, a verovatno će tako i ostati. Ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je Sinatra bio direktno umešan u represiju nad kritičarima i disidentima američke politike. Ipak, radio je za organizaciju kojoj su – u cilju očuvanja američkih poslovnih interesa – takve mere osnovni principi rada.
Kris Rodžek
objavljeno: 21.08.2011.
