Izvor: Politika, 06.Nov.2015, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek iz CIA
Sećate li se Ahmeda Čalabija? Ponovo je na naslovnim stranama zapadnih medija jer je preminuo od srčanog udara. Ostaće zapamćen kao čovek koji je lažnim informacijama o iračkom oružju za masovno uništenje dao Americi povod za invaziju na Irak 2003. godine. Iračanin koji je početkom devedesetih pobegao sa Bliskog istoka nakon presude za utaju novca, proglasio se političkim izgnanikom i proveo deceniju na platnom spisku CIA, kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neka vrsta šefa tobožnje iračke vlade u egzilu. Govorio je Amerikancima sve što su o Iraku i Sadamu Huseinu želeli da čuju. Bio je glavni „izvor” kasnije diskreditovane novinarke „Njujork tajmsa” Džudit Miler, glavne promotorke invazije na Irak.
Čalabi, kog su kritički nastrojeni Amerikanci nazivali i „oružjem za masovne dezinformacije”, nije izgubio kredibilitet kod svojih finansijera ni posle invazije. Poslušali su savet ovog pripadnika iračke šiitske zajednice, sproveli temeljnu političku čistku, zabranivši pripadnicima Sadamove BAAS partije, dakle sunitskoj eliti, da konkurišu za bilo koji posao u „novom Iraku”. Ta radikalna lustracija odavno se smatra jednom od glavnih američkih grešaka posle rušenja Sadama.
Pokojniku se ne sme uskratiti pravo da u javnosti bude nazvan i rečima pristalica: „disident, heroj, kome nikada nije data šansa da svoju napaćenu zemlju uvede u raj”.
I besni klevetnici i verne pristalice promašili su poentu: Čalabi nije uzrokovao rat u Iraku koliko je bio pogodan da ga omogući. Uloga koja je namenjena ljudima poput Čalabija i jeste da potpiruju vatru.
Smrt kandidata uticajnih neokonzervativnih krugova u Vašingtonu za Sadamovog naslednika navodi na pitanje: šta bi bilo da njega bilo nije? Da li bi ga izmislili, da li bi našli drugog „disidenta” da im posluži, „u interesu naroda”?
Moć takvih igrača u matičnim zemljama je nebitna, ali je zato često obrnuto proporcionalna poverenju koje u njih imaju važni centri moći izvan njihove domovine.
Amerikanci koji sada tvrde da ih je Čalabi „prevario” veliki su licemeri. Bilo je i pre invazije mnoštvo znakova da Čalabi u svojoj domovini nije prorok kakav se učinio agentima CIA. Slušati njegove recepte za Irak u našim bi uslovima bilo jednako besmisleno kao slušati savete Sonje Biserko iz 1999. godine. Gospođa Biserko je krajem aprila 1999. imala priliku da se sastane sa Madlen Olbrajt i da od američke administracije, kako je tada izvestio „Njujork tajms”, zatraži da sprovede sledeći program: Srbiju prvo vojnički poraziti i demilitarizovati, a zatim i denacifikovati, rukovodstvo zemlje podvrgnuti javnim suđenjima, preuzeti sve medije u Srbiji, zabraniti širenje „ekstremnog srpskog nacionalizma” i davati dozvole za medije proverenim kadrovima.
Setite se toga kad kritikujete peti oktobar.
