Izvor: Politika, 23.Maj.2012, 16:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto Tadić treba da bude premijer
Dve osobe sa najvećim legitimitetom u zemlji su Tomislav Nikolić i Boris Tadić i ukoliko bi ovaj drugi prepustio mesto premijera nekom drugom to bi tek stvorilo krizu legitimiteta Vlade Srbije
Samo onaj koji nije to želeo, nije shvatio poruku građana od 20. maja. Nešto se mora menjati, jer građani žive loše. Za to jeste kriva i ekonomska kriza ali neće biti da je ona doprinelatome da Srbija, recimo, ima hipertrofiranu administraciju u kojoj ima preko 170 >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << raznih agencija, zavoda, komisija i drugih „nezavisnih” tela. Vrhunac ove perverzije je bio kada je Srbija, zemlja bez pristupa moru, dobila Agenciju za istraživanje pomorskih nesreća i to sve sa objašnjenjem da tako zahteva EU, što je naravno bilo daleko od istine. Ovakve stvari izazivaju revolt i nigde i ni od koga ne mogu dobiti podršku.
Kako smo onda došli do toga? Možemo krenuti od sporednih razloga. Od toga da je vlada sačinjena od velikog broja stranaka gde svaki ministar želi da bude upamćen po „svom zakonu”, a taj zakon predviđa opet neku svoju agenciju sa svojim budžetom. Ili gde najmanja stranka može da sruši vladu ukoliko,recimo, 40 odsto budžeta ne ide na penzije. Ili gde premijer nije mogao da obuzda stihiju feudalizacije vlade. Konačno i da je slab parlament sa poslanicima koji nisu bili vlasnici mandata. Sve ovo upućuje na glavni razlog slabog rezultata vlade – slaba kontrola izvršne vlasti. Praktično jedina kontrola je dolazila preko Andrićevog venca ali to je sistem koji se, uz svu dobru volju ovog sveta, ne bi održao na duži rok.Vlada je takav organ u kom se donose na stotine odluka dnevno i te odluke se ne mogu iz najprostijih tehničkih razloga nadzirati u telu kakvo je Predsedništvo Srbije koje se po prirodi stvari bavi samo najznačajnijim političkim pitanjima. Za kontrolu vlade postoji parlament i njegovi resorni odbori sa svojim interpelacijama i poslaničkim pitanjima. Ukoliko bi predsednik zaista i pokušao da tehnički kontroliše bliže rad vlade, to bi neizostavno dovelo do njenog kočenja pored svih ograničenja koja ima vlada sa više od 20 ministarstava i skoro isto toliko stranaka.
S druge strane, iako institucija predsednika ne može vršiti tehničku kontrolu rada vlade, ona može biti veoma uspešna u političkoj kontroli kada se preko javnosti obraća vladi. Međutim, takva politička kontrola je skoro nemoguća kada premijer i predsednik države pripadaju istoj stranci. Kako može predsednik da pozove na odgovornost premijera koga je sam postavio, a da pritom i sebi „ne puca u nogu”. To se i videlo prilikom rekonstrukcije vlade koja je bila uokvirena u priču o racionalizaciji resora. Zato treba reći da je kohabitacija od 2004–2008. bila veoma značajna za demokratsku konsolidaciju Srbije i da je uz sve poznate mane bila mnogo bolje rešenje od drugih mogućih.
Srbija očigledno pati od problema nedostatka legitimiteta institucija na opštem planu i to je pokazala niska izlaznost 20. maja. Političkoj eliti se ne veruje jer joj je dato previše slobode. Ispravni put kojim treba da krenemo je jačanje parlamenta, stvaranje jeftine i efikasne vlade i uspostavljanje odnosa kohabitacije između predsednika i premijera. Najbolji argument za građane zašto je ovo dobar put jeste taj da će se on najmanje svideti političarima jer će ih terati da daju svoj maksimum.
Boris Tadić sigurno nije ravnodušno primio rezultate drugog kruga uprkos odličnom držanju na konferenciji za novinare. Daleko od toga. Najznačajnija njegova izjava bila je ta da neće biti premijer. To sigurno nije zbog togašto smatra, kako su neki primetili, da mu je ta funkcija ispod časti, već zato što smatra da nema podršku građana i da bi preuzimanje te funkcije bilo protivno izbornoj volji. To pokazuje da se nije rukovodio partikularnim interesima svoje stranke, koja je to od njega zatražila dan posle, a u kome je „sunce ipak izašlo”. Siguran sam da interes Demokratske stranke jeste da Boris Tadić bude premijer, ali to ne može biti dovoljan razlog. Pravi razlog jedino može biti taj što je Srbiji preko potreban balans između dva pola vlasti – Andrićevog venca i Nemanjine. Dve osobe sa najvećim legitimitetom u zemlji su Tomislav Nikolić i Boris Tadić i ukoliko bi ovaj drugi prepustio mesto premijera nekom drugom to bi tek stvorilo krizu legitimiteta vlade kao tela koje po Ustavu vodi politiku i nosi najznačajnija ovlašćenja. Gledajući unapred šta sve čeka ovu vladu – usvajanje budžeta, pregovori sa MMF-om, rezanja u administraciji, dijalog sa Prištinom, revizija privatizacije, borba protiv korupcije i kriminala, početak pregovora sa EU, odmah se vidi da slaba vlada ne bi bila u stanju ni da približno uspešno prebrodi izazove. Uspeh vlade će biti srazmeran nivou kontrole od strane parlamenta i predsednika ali da to ne ugrozi njenu efikasnost.
Odluke o pravljenjuvlade treba donositi držeći na umu sve probleme koje imamo i koji nas čekaju. Bilo koji drugi kriterijumi koji se mogu koristiti su luksuz koji ne možemo sebi dopustiti.
Vladimir Todorić
Autor je direktor Centra za novu politiku
objavljeno: 23.05.2012.
Pogledaj vesti o: Tomislav Nikolić, Maja Nikolić
