Izvor: Politika, 14.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trgovina na kaldrmi
Svakojaka roba i u parku kod Ekonomskog fakulteta. – U ponudi i sveže rečne ribe
"Dobrodošli u tezgograd", trebalo bi da piše na Glavnoj železničkoj stanici prestonice. Takav utisak stiču putnici namernici već posle nekoliko sati boravka u našem gradu. Ulični prodavci okupirali su i ovog leta trotoare, postavljajući improvizovane tezge u okolini Zelenog venca. Prosečnom trgovcu drumskog tipa potrebna je samo kartonska kutija srednje veličine, u zavisnosti od vrste >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i količine robe, a ponekad je i gola zemlja dobra podloga za ponudu raznih artikala.
A šta se sve nudi? Teško je nabrojati. Od raznobojnih brushaltera, uredno složenih na osnovu veličine korpe, do svih ostalih vrsta donjeg veša, turpija, elektromaterijala, noževa, satova, parfema... Cene su 50 do 500 dinara. Međutim, ima i onih koji su se "otcepili" i postavili robu dalje od šire okoline "Zelenjaka".
Slobodan Petrović, simpatični čičica, postavio je dvadesetak lepih drvenih hoklica na rasklapanje u Ulici carice Milice, na samoj granici sa Knez Mihailovom. Jednu je iskoristio za sedenje, a pored noge mu stoji pivce, poznato po nadimku "rogonja".
– Moram ovo brzo da prodam, već sam kupio kartu za Kruševac, odatle sam rodom, pobeže mi voz. Došao sam u posetu sestri, pa reko′ da prodam stolice dok mogu – kaže Slobodan. Cena je pristupačna, 250 dinara, za lepo dizajnirane hoklice. Ne dira ga policija, kaže Slobodan. A ionako putuje.
U parku kod Ekonomskog fakulteta, čuvenog po damama što uglavnom "rade" u noćnoj smeni, juče oko podne bila je prilična gužva. Na kutijama mahom sitnija roba, upaljači, parfemčići... Dvojica momaka tamnije puti zajedno prodaju dva para sandala, i to im je celokupna ponuda. Pored njih, dovitljivi prodavac se setio da stavi običnu kućnu vagu za merenje kilaže, naplaćuje 10 dinara po izmerenoj mušteriji. Vaga je nameštena na minus pet kilograma, tako da manje pažljivi čovek koji stane na nju može da bude srećan zato što je, nekim čudom, naprasno smršao.
Na Zelenom vencu niče najmodernija pijaca na Balkanu, a u njenom podnožju, duž Kameničke ulice stari prodavci još odolevaju udaru nove granje. Kao i uvek, velika gužva, kupci se jedva mimoilaze. Bosonoge prodavačice sa osmehom nude jevtinu robu. Mnogo je bolja ponuda nego kod Ekonomskog, nema šta nema. Jedan trgovac praktično je otvorio supermarket na samo dva kvadratna metra kaldrmisanog sokaka. Četke za brijanje, gajtani, osigurači, slavine, i sve to sa klizanim cenama.
– Pošto šrafciger? Ne znam, 50 dinara – kaže čovek.
Niz Kameničku ulicu sliva se voda, ne bi li sprala korake hiljada Beograđana koji svakodnevno tuda špartaju, kako bi kupili osnovne potrepštine za male pare. Nedaleko od čoveka koji i likom i izloženim artiklima neodoljivo podseća na Del boja iz serije "Mućke", stajao je čovek koji je prodavao tek upecane, sveže ribe. Još su se praćakale u gajbi.
Zaudara Kamenička zaista specifičnim mirisom. Ostavljamo uvek nasmejane i vesele prodavce da rade. I koliko god nekim osetljivim nosićima ovaj deo grada ne prija, jedno je sigurno – sitna ulična prodaja ima, baš zbog vesele atmosfere, nekog sirovog ali jedinstvenog šarma.
S. Stamenković
[objavljeno: 14.07.2006.]
