Izvor: Politika, 14.Jan.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tračevi iz Bele kuće
Koliko je srećan, a koliko i zašto nesrećan brak Baraka i Mišel Obame
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – U javnosti oni su srećan par koji, iako je već prilično zašao u drugu polovinu života, zrači energijom i mladošću. Kakvi su međutim kada su sami, kada posle državnih obaveza počnu da se bave ličnim problemima, ako je u kući gde žive to uopšte moguće?
Pitanje nije samo voajeristička radoznalost, već od suštinskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << značaja, jer Barak i Mišel Obama nisu u braku samo jedno s drugim (od 1992), već (od kraja 2008) i sa celom Amerikom. Odnosi vladajućeg para, znamo to iz sopstvene istorije, mogu da utiču i na život cele nacije. Da li se i prvi supružnici Amerike uklapaju u čuveni početak Tolstojeve „Ane Karenjine”, gde se kaže da svi srećni brakovi liče jedan na drugi, dok je svaki nesrećan, nesrećan na svoj način.
Spolja gledano, brak Obaminih je – interesantan. To je pre svega priča o dvoje (na Harvardu) obrazovanih ljudi koji su probili društvene barijere, ali i o neverovatno brzom političkom usponu njegove muške polovine, koji ne bi bio moguć bez podrške one lepše.
Zbog toga se poslednjih dana ovde dosta priča o knjizi kratkog naslova „Obame”, u kojoj, na priličnom broju strana (368), novinarka „Njujork tajmsa” Džodi Kantor nastoji da udovolji znatiželji javnosti i otkrije šta se zbiva u istočnom krilu Bele kuće, gde je privatna rezidencija predsednika, i koliko to utiče na ono što radi u zapadnom, gde je Ovalni kabinet – i gde se stvara istorija.
Autorka je u septembru 2009. za nedeljnik „Tajm” vodila dugi intervju sa predsednikom i prvom damom, a pre toga, u kampanji, napisala nekoliko zapaženih priča o njihovom zajedničkom životu. Nije dobila priliku da sa njima sretne i pripremajući ovu knjigu, pa se tako oslonila na ono što je uspela da izvuče razgovarajući sa oko 300 sadašnjih i bivših saradnika Bele kuće. Neki su govorili anonimno, neki pod svojim imenom. Pretpostavlja se da su sadašnji bili diskretniji, a bivši otvoreniji, anonimci iskreniji, a imenovani oprezniji.
Da li to znači da je knjiga samo zbirka tračeva o Obamama? Tu dilemu efektno razrešava Dejvid Remnik u svom prikazu u magazinu „Njujorker” (čiji je glavni urednik): „Ovakve knjige na ozbiljnija pitanja kao što su istorija, kontekst i ideje gledaju kao deca na tanjir povrća. Cilj im je da serviraju veliku porciju sladoleda.”
Po nekim drugim ocenama, autorka je poslužila prilično sladoleda u nastojanjima da zaviri iza tanke zavese koja u najpoznatijoj rezidenciji sveta – koja je istovremeno i spomenik i muzej i predsednička kancelarija, vojna baza i teroristička meta – javno odvaja od privatnog. Iznosi i pikantne detalje koji garantuju da će publicistička poslastica biti pojedena do kraja, ali i političke činjenice koje osvetljavaju preokupacije i dileme prvog crnog predsednika Amerike, koji je imao sreću da ostvari istorijsku pobedu, ali i nesreću da to postigne u najtežim mogućim okolnostima: usred najveće posleratne ekonomske krize i kada je konzervativna opozicija republikanaca radikalnija nego ikad.
Glavni utisak je da je Kantorova dobro istražila temu koju izlaže u najboljem maniru novinarske publicistike: informativno i zanimljivo, sa puno činjenica, svedočenja i, kad god to zatreba da se održi pažnja, dramskih obrta. Ima i pikanterija poput one da je godinu dana pre početka kampanje Mišel Obama svoje cipele (broj 44) kupovala na čikaškim rasprodajama (navodi se i ime prodavnice), da je prvobitno planirala da se, mimo tradicije, u Vašington iz Čikaga preseli tek posle pola godine, da na putovanja u inostranstvo vodi šminkera, da na internetu kupuje kreditnom karticom na kojoj je neko drugo ime…
Na uvidu je i početna dezorijentisanost posle „katapultiranja” iz Čikaga u Belu kuću i mukotrpnog navikavanja na protokol u novom, zatvorenom svetu, na činjenicu da ne može ni psa da prošeta, a da ne bude fotografisana. Iznose se i dileme da li, kad mora da se slika, pozira u ekskluzivnim modnim haljinama, a da to ne ostavi utisak „našla se Mila u čem nije bila”… I svesti da mnogi zlurado očekuju, da kao prva Afroamerikanka u ulozi prve dame napravi neku katastrofalnu grešku.
On čemu je međutim posle izlaska knjige posvećena najveća pažnja, jesu odnosi predsednikove supruge sa njegovim najbližim saradnicima. Oni koji su očekivali da će dobiti potvrdu kako se ona meša u suprugov posao, na način kako su to, na primer, radile Hilari Klinton ili Nensi Regan, ostali su u tom pogledu razočarani. Mišel Obama je svesna da nije ona ta koja je dobila izbore i da je samo „privezak”, nešto što ide uz predsednika. To međutim ne znači da nije bilo napetosti, pa i incidenata između nje i suprugovih savetnika.
Kao najdramatičniji incident, Džodi Kantor navodi onaj iz septembra 2010, kada je Robert Gibs, Obamin sekretar za štampu, dan počeo sa vešću o tome da se u knjizi koja je upravo objavljena u Francuskoj, iznosi kako je Mišel Obama rekla Karli Bruni, supruzi francuskog predsednika, kako „ne može da podnese” život u Beloj kući koju opisuje kao „pakao”.
Gibs je, svestan koliku bi to političku štetu napravilo ako ne bude opovrgnuto, odmah stupio u vezu sa kolegama iz Jelisejske palate i zatražio demanti. Izdejstvovao ga je posle mnogo muka, ali umesto zahvalnosti, sledećeg jutra, na prvom sastanku u pola osam, savetnica Valeri Džaret (inače stara porodična prijateljica Obaminih), smrknuto mu je rekla kako je prva dama u stvari nezadovoljna načinom na koji je ovaj problem rešen.
Gibs je eksplodirao. Uz psovku, zagrmeo je da se ubio od napora da spreči skandal. Da li je „prva dama” objasnila čime je nezadovoljna?
Posle razmene teških reči, ispalo je da Mišel Obama nije zadovoljna brzinom kojom je problem rešen. Kad je Džaretova opomenula Gibsa da zbog toga ne psuje (psovke, veoma eksplicitne, navedene su bez cenzure) on je – opsovao i prvu damu.
Uz ovu pikanteriju, navodi se i druga: da je prvi Obamin šef kabineta Ram Emanuel izbegavao kontakte sa Mišel Obamom, da joj svi zameraju da se nedovoljno posvećuje svojim obavezama i slično.
Čini se da knjiga ipak pruža i malo konteksta, iznoseći Obamine često nerealne procene šta može da postigne i nervozu prve dame zbog toga. Opisane su i njegove (i njene) ambicije da promene način kako funkcioniše Vašington i sudari sa realnostima, proces u kojem par, posle karijere u kojoj je kritikovao establišment, sam postaje deo tog establišmenta.
Mišel je, na kraju, portretisana kao najveći saveznik supruga spolja, a najžešći kritičar iznutra. A u pozadini svega je činjenica da većina glasača demokrata voli da ih vidi zajedno – i da Obamin reizbor idućeg novembra sve više zavisi od privlačnih slika i šarmantnih priča o njemu i porodici.
Milan Mišić
objavljeno: 15.01.2012
Pogledaj vesti o: Barak Obama
