Izvor: Politika, 24.Mar.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pouke iz Mesopotamije
Suočena s menjajućim Bliskim istokom, američka administracija ne uspeva da osmisli nove inicijative za turbulentni region, pokazuje upravo završena poseta šefa Bele kuće Izraelu i Jordanu, ali za utehu ostaje da je Barak Obama naučio važne lekcije iz Iraka.
Deset godina je prošlo otkako je Džordž V. Buš pokrenuo invaziju na Irak, moguće najveću stratešku grešku američke posleratne istorije koja će SAD koštati mnogo žrtava, novca i moralnog prestiža ostavljajući >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Irak u ruševinama iz kojih nije u stanju da se izvuče ni posle povlačenja američkih vojnika 2010.
Bio je to privatni rat koji je Buš, pravdajući ga borbom protiv terorizma, poveo na isfabrikovanim pričama o iračkom oružju za masovno uništavanje i vezama Sadama Huseina s Al Kaidom i drugim džihadistima.
Rat bez stvarnog povoda. Irak nije nikoga napao, nije bio umešan u terorizam protiv Amerike. Pogrešan rat u pogrešno vreme s pogrešnim motivima.
Rat bez opravdanja, neznalački vođen uverenjem u sposobnost SAD da osvoje „srca i duše” Iračana i uvedu ih u demokratiju.
Rat bez izlazne strategije, sa katastrofalnim posledicama po zemlju koja je decenije pre toga provela pod brutalnom diktaturom, potom i udara spoljnih sankcija.
Rat koji je odneo živote 4.426 američkih vojnika i najmanje 112.000 iračkih civila. Američki trezor je ispraznio za 1.000 milijardi dolara, mada nobelovac Džozef Stiglic tvrdi ne manje od 5.000 milijardi dolara.
Otpočet na lažima, završio je kao tragična metafora američke osionosti i britanske poniznosti. Uveo je SAD u sukob s tradicionalnim evropskim saveznicima poput Francuske i Nemačke, a bahata unilateralnost izazvala je odbojnost najvećeg dela sveta.
Koliko papa ima divizija, setio sam se, posmatrajući ceremonije u Vatikanu, one čuvene Staljinove rečenice. Sila i samo sila. Kako lako države i pojedinci upadaju u zamku osećaja sile, a kako je teško izlečenje od posledica nadmenosti.
Promena režima bila je samo jedan od ciljeva na agendi Buša i njegove „koalicije voljnih”. Rančer iz Teksasa, Mesija iz Vašingtona, Buš je želeo da donese demokratiju Bliskom istoku, slobodu koja ne bi bila „američki poklon svetu” već „božiji poklon čovečanstvu”.
Prvo poglavlje, rušenje Sadama, najkraći je deo tragične iračke sage. Bez oružja za masovno uništavanje – što će kasnije potvrditi 391.832 vojna dokumenta – diktator je brzo kapitulirao. Ali, i Buš je bio ranjen: počeo je da gubi kredibilitet na sve strane.
Raspuštanjem iračke armije i uništavanjem javnog reda, okupatori su zemlju uvukli u atmosferu potpunog bespravlja. Kriminalci, lopovi i otpadnici srušenog režima prvi su popunili vakuum.
Uskoro će ka Iraku krenuti razne grupe džihadista i islamskih terorista, pretvarajući zemlju u pakao brutalnih sektaških obračuna većinskih šiita koji nikada nisu upravljali zemljom i manjinskih sunita privilegovanih u vreme Sadama. Više od dva miliona Iračana napušta „oslobođeni Irak”.
Potom dve reči, Abu Graib, uništavaju 2004. i ono malo iluzije o Jenkijima kao slobodarima koji se bore za „dušu i srce” Iračana. Tortura u zatvoru zapadno od Bagdada nanosi nepopravljivu štetu okupatoru, određuje budući tok rata i odnosa SAD s muslimanskim zemljama.
Prestiž Amerike kao lidera slobodnog sveta nikada nije pao tako nisko.
Da li se isplatilo? Da li je stvoren demokratski Irak u kome se poštuju ljudska prava? Ne.
Nekada jedna od najuticajnijih država arapskog sveta, Irak je danas prepušten sebi, svojim neprekinutim sektaškim obračunima između većinskih šiita koji prvi put kontrolišu vlast i sunita koji su upravljali u Sadamovo vreme.
Irak je suveren, kako je rekao Obama, ali nije stabilan. Centralni delovi zemlje su tužna priča. Glavni grad je pregrađen zidovima i zaprekama a banalnost svakodnevnog nasilja i bombaši samoubice postali su deo čudne kombinacije progresa i regresa.
To što su Iračani do sada tri puta mogli slobodno da glasaju za kandidate koji i dalje prolaze filter bivših okupatora ne znači mnogo. Svoje mišljenje mogu slobodno da kažu naglas u čajdžinici, ali koga na vlasti njihovo mišljenje zanima?
Od vremena Sadamove jednostranačke BAAS diktature uletelo se u doba stalnih konfrontacija partija koje, trujući sveopšti život, pretenduju da su Alahovi predstavnici na zemlji.
Mnogi Iračani uznemireni su zbog načina na koji je premijer Nuri al Maliki odabran, i izabran. Vlada nacionalnog jedinstva okupila je šiite, sunite i Kurde, ali nije u stanju da vlada.
Partneri u vladi premijera redovno sumnjiče da želi da postane šiitski diktator.
Sunitski potpredsednik pobegao je iz zemlje pre više od godinu dana pošto je bio optužen za terorizam. Guverner centralne banke otpušten je zbog korupcije.
Irak je iz rata izašao nespreman za demokratiju. Sedam godina okupacije su do te mere dotukli Irak da ga se Arapsko proleće nije ni dotaklo.
Jedino što je Obama mogao da učini jeste da povuče vojnike. Ništa više od toga. Razlog što je njegova bliskoistočna politika neinventivna treba tražiti u ruševinama Mesopotamije.
Obami može da se zameri što u izraelsko-palestinskom zamrlom dijalogu izigrava posrednika koji bi da izbegne posredovanje. Što hvali demokratske pokušaje Arapskog proleća, dok istovremeno dadilja najgore autokrate Zaliva. Što nije u stanju da nađe odgovore na suživot s novim fenomenom političkog islama...
Ima toga još, ali novi predsednik naučio je jednu od najvažnijih lekcija. Onu koja se tiče sile.
Pošto je povukao vojnike iz Iraka i najavio da će 2014. učiniti isto u Avganistanu, stanar Bele kuće je iz situacije u situaciji pokazivao da nema nameru da sebe, Ameriku i svet uvlači u kataklizme nepredvidljivih dometa.
Obamina administracija prepustila je Britancima i Francuzima vojnu intervenciju u Libiji. Iz Vašingtona nećete čuti glasne pozive na intervenciju u Siriji. Kada su se Evropljani (Francuzi) vojno angažovali u Maliju, Amerika je ostala po strani.
Obama je veoma obazriv i kada je reč o potencijalno najeksplozivnijoj temi: spornom nuklearnom programu Irana.
Biće da je svestan opasnosti da u Vašingtonu ima dovoljno onih koji smatraju da bi se sa iranskim ajatolasima koje optužuju da prave atomsku bombu trebalo obračunati po istoj recepturi kao i sa Sadamom Huseinom. Pripreme za proizvodnju iranske bombe nigde nisu dokazane, ali rezolucija koja bi omogućila rat već se sprema u Senatu.
Svestan da bi geopolitička cena rata protiv Irana bila još skuplja nego ona plaćena u Iraku, predsednik je ove nedelje potvrdio posvećenost SAD svom savezniku za sva vremena, Izraelu, ali je našao način da ratobornom premijeru Benjaminu Netanjahuu poruči da još ima prostora za diplomatiju sa Teheranom, da treba pustiti da sankcije prema Iranu učine svoje, a da slanje bombardera uvek ostaje kao „poslednja opcija“.
Danas se retko ko neće složiti sa ocenom da je tragedija Iraka mogla da se izbegne. Zato je danas važno reći da tragediju Irana treba izbeći po svaku cenu. Nisam siguran da je Obama imao dovoljno vremena da Netanjahuu prenese šta je sve naučio od Džordža V.
Boško Jakšić
objavljeno: 24/03/2013
Pogledaj vesti o: Barak Obama
