Izvor: Politika, 16.Jun.2013, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obama od Alepa
Šta će sada Barak Obama? Da li će se poneti za porukama da Amerikanci vole predsednike koji pobeđuju, ili će se prisetiti da lako može da se pridruži kolekciji stanara Bele kuće koji su gubili ratove u koje su neoprezno uletali?
Obama je ranije rekao da pred sirijskim predsednikom Bašarom el Asadom iscrtao „crvenu liniju”: ako je pređe – a to znači da njegove snage u ratu upotrebe hemijsko oružje – onda se Amerika više neće držati po strani.
CIA >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sada s „velikom verovatnoćom” tvrdi da ima pouzdane dokaze da su Asadove snage „u ograničenoj meri” protiv pobunjenika koristile nervne otrove i tako ubile 100–150 osoba – „iako su podaci o žrtvama nekompletni”.
Suočen s naletom jastrebova koji ga, poput Hičkokovih „Ptica”, odavno teraju u neki imperijalni pohod i bekstvo s pozicije koju je do sada držao, svestan da ga kritičari odavno gađaju kao „popustljivog”, Obama je saopštio da odobrava „direktnu vojnu podršku” sirijskim pobunjenicima.
Predsednička se ne poriče, ali najava direktnog američkog uključivanja u dvogodišnji sirijski konflikt može skupo da košta.
Razrađivao sam još ranije nelogičnost teze da Asad koristi hemijsko oružje. Ako mu je Vašington već odredio „crvenu liniju”, ako London, Pariz, Rijad, Doha i Ankara jedva čekaju da ga udare, zašto bi se podmetao?
Ne vidim nikakav razlog da Asadove snage sarinom ponovo preuzimaju ofanzivu kada za to imaju dovoljan broj aviona, tenkova i topova koji su im na raspolaganju. Ako mu već treba podrška, tu su libanski hezbolasi. Efikasniji od bojnih otrova.
Mnogo logičnije zvuči, upozoravala je i Karla del Ponte, da pobunjenici negde upotrebe inkriminisano hemijsko oružje, pobegnu, a onda sumnjivi ratni forenzičari iz sedišta CIA u Lengliju lansiraju „pouzdane dokaze” da su to uradile Asadove snage. Ili posao obavi sama CIA da bi predsedniku servirala argumente o koje ne može da se ogluši.
Obavezujući se „crvenom linijom”, Obama se obavezuje „crvenom trakom” koja lako može da pridavi sve njegove dosadašnje napore: da se, posle povlačenja iz Iraka, previše ne upliće u libijsku epizodu, da izbegava da se obeća Izraelu za napad na Iran, da sprema izvlačenje iz Avganistana.
Prvo. Šta je „pouzdana evidencija”? Ne samo na Bliskom istoku? Ona kojom je, pošto je zloupotrebio međunarodne inspektore ali i šefove CIA, Džordž V. Buš obmanuo čitav svet, šaljući Koaliciju voljnih da se razračuna sa Sadamom Huseinom i njegovim oružjem za masovno uništavanje?
To oružje, znamo, nikada nije pronađeno, ali bezočna mahinacija dovela je do okupacije i uništavanja Iraka.
Casus belli!, ponovo povodom inkriminisanog sirijskog oružja cinično uzvikuju pobornici širenja ratnih dejstava koji su dosad mirno vodili statistiku koja je dogurala do 93.000 mrtvih i 1,6 miliona u izbeglištvu.
Sirija se na naše oči urušava, ali rezultat je trebalo da bude pad režima koji se decenijama odupire kolonizaciji, koji je od 1948. u ratnom stanju sa Izraelom, koji je mostobran prema Iranu, koji se opire „demokratizaciji” Bliskog istoka.
Zar neko zaista misli da je Asad smetnja zbog autoritarne vladavine koju je nasledio od oca? Ali, situacija na sirijskom bojištu počela je da se menja. Ratna sreća okreće se na Asadovu stranu. Treba pod hitno naći povod za intervenciju: hemijsko oružje.
Oglasio se i Bil Klinton. Tvrdi da je Obamu kritikovao zbog opreznog pristupa sirijskoj krizi. Tvrdi još da ga je podsetio kako je on tokom svog mandata doneo odluku da Amerika vojno interveniše u Bosni i na Kosovu.
Ne mogu a da se ne setim da je konkretan povod Klintonove „hrabre odluke” u Bosni bio masakr na pijaci Markale. To što su istražitelji UN kasnije utvrdili da to nije bilo delo srpskih snajperista i bombaša već pitomaca Alije Izetbegovića, više nije bilo važno.
Klinton je u Bosni imao sreću da ne prođe kao Džordž V. Buš u Iraku, ali ko Obami garantuje da će da podeli sudbinu prvog, a ne drugog?
Dalje. Ostaje barem još jedno neodgovoreno pitanje: šta može američko oružje da promeni na sirijskom frontu?
Slanje „prašinara” ne dolazi u obzir. Anatema Iraka ravna je faraonskoj kletvi. Pretpostavljam da se Amerikanci valjda ne bi brukali kao po Avganistanu da im obaraju helikoptere „apače”.
Pomisao da će novi kontingenti mahom lakog oružja preokrenuti tok rata u Siriji je pogubno naivan. Slanje teškog naoružanja bilo bi rizičan potez koji bi takođe neodoljivo podsećao na „iračke vizije” koje su se Teksašaninu Džordžu javile kada se oslobodio alkohola.
Ne bih detaljnije da razrađujem sasvim realnu mogućnost da bi količine istog tog oružja završile u arsenalu Al Kaidi bliskih islamskih džihadista koji u Siriji uvežbavaju ono što su učili po Avganistanu, Pakistanu, Jemenu, Bosni, Somaliji, Iraku.
Sprečiti Asadove trupe da se operacijom „Severna oluja” vrate u Alepo znatno je složenije nego što je bilo zaustaviti snage Muamera Gadafija da zauzmu Bengazi. Topografija je na strani režima u Damasku.
Zato bi za početak, smatraju sada neki u Vašingtonu, trebalo pokušati s ciljnim bombardovanjima – poput tri izraelska naleta na Siriju poslednjih meseci – ili sa intervencionistima omiljenom zonom zabranjenog leta prema sirijskog granici s Jordanom.
Receptura korišćena na Kosovu 1999. a poslednji put u Libiji 2011. Američki bombarderi B2 i krstareće rakete mogli bi da uđu u vazdušni prostor Sirije, ali tek pošto se unište radarski i protivraketni sistemi na zemlji. Sirija je na tu temu mnogo opasnija od Libije. Čak i bez sistema S-300 koje čeka iz Rusije.
Istovremeno, bombardovanje sa udobnih i bezbednih visina značilo bi ogromne civilne žrtve. Žaljenja povodom „kolateralnih šteta” danas je teško prodati u Pakistanu ili Jemenu, kamoli u Siriji. Da li Obama ima taj apetit?
Što se zone tiče, Rusi su se opekli kada su je povodom Libije izglasali u Savetu bezbednosti i sigurno je da ne bi ponovili istu grešku. Dakle, ostaje mogućnost, bliska Londonu i Parizu, da se u akciju krene bez rezolucije UN, kao na Kosovu. Što je takođe ozbiljan zalogaj od koga može da se zagrcne.
Usmerenje da se sirijski konflikt reši slanjem dodatnih količina oružja ne vodi ničemu. Sem umnožavanju civilnih žrtava i riziku da se rat prelije u susedstvo.
Odluka o naoružavanju pobunjenika ne znači prekid diplomatskih napora, reći će sada u Vašingtonu. Ako je i tako, s kim pregovarati? Zar neko zaista očekuje da Asad ili njegovi izaslanici posle direktnog uplitanja SAD u sirijski rat poveruju onima sa druge strane stola?
Nema veze. „Obama ili bilo koji drugi predsednik, ispao bi totalna budala ako bi suviše pazio na istraživanja javnog mnjenja i zbog toga preoprezno reagovao”, poručuje sada Klinton.
Kao što je pogrešno cenio da će se pre ili kasnije sirijska armija raspasti zato što komandni kadar pripada manjinskim šiitskim alavitima, kao i Asad, a većinski sastav daju suniti, Zapadu ponovo preti da upadne u opasnu zamku.
Ako posluša Klintona, Obama neće opravdati Nobelovu nagradu za mir koja mu je dodeljena kao akontacija. Izneveriće ne samo većinu Amerikanaca koji ne žele da se njihova zemlja uključi u sirijski sukob, već i sve one širom sveta koji i dalje veruju u „novi početak”.
Jednu stvar mogu da tvrdim. Klinton nikada u Siriji neće dobiti bulevar poput onog koji ima u Prištini.
Boško Jakšić
objavljeno: 16/06/2013
Pogledaj vesti o: Barak Obama
