Izvor: Politika, 20.Maj.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obama naljutio i Izraelce i Palestince
Neuspeo manevar Benjamina Netanijahua da predupredi promenu američke pozicije i prvo izloži sopstvene uslove mirovnog plana
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Predsednik Barak Obama i izraelski premijer Benjamin Netanijahu sastali su juče u Beloj kući – bio je to njihov sedmi susret – u okolnostima kada je međusobno nepoverenje dostiglo vrhunac.
Prekjučerašnji Obamin govor, u kojem je Izrael pozvao da se vrati na granice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz 1967. godine, dakle da napusti teritorije koje okupirao posle Šestodnevnog rata, nije bio iznenađenje za vašingtonskog gosta, jer je sa jednom od njegovih glavnih poruka bio upoznat ranije. Ono što ga je verovatno naljutilo jeste to što, uprkos velikim naporima, nije uspeo da to spreči.
Kako piše „Njujork tajms”, pre nego što je Obama u četvrtak oko podne izašao za govornicu na osmom spratu Stejt departmenta, da održi programski govor o Bliskom istoku koji je najavljen desetak dana pre, Netanijahu je vodio „veoma žučan” razgovor sa državnom sekretarkom Hilari Klinton, zahtevajući da predsednik promeni svoj stav. Obama, koji je izmene u svoj govor unosio do u poslednji čas (zbog čega je početak njegovog obraćanja kasnio 35 minuta), u ovome nije popustio.
Netanijahuova zamisao je u stvari bila da pre Obaminog govora, obraćanjem Kongresu, za šta je od republikanaca koji imaju većinu u Predstavničkom domu već bio dobio poziv, iznese izraelski mirovni plan i time američkog predsednika stavi u defanzivu. Obama, međutim, to nije dozvolio: svoj bliskoistočni program izneo je dan pre dolaska izraelskog premijera u Vašington.
„Njujork tajms” prenosi reči jednog neimenovanog izraelskog zvaničnika da je Obamina poruka doživljena kao „udar voza”, dok je Mit Romni, jedan od republikanskih pretendenata za predsedničku nominaciju 2012, izjavio da je Obama svojim zahtevom „Izrael bacio pod autobus”.
Netanijahu je zvanično „razočaran” i, kako se pominje, u razgovoru sa Klintonovom se žalio da se Izrael „gura predaleko”, iako zastupanje rešenja o povratku na granice u osnovi uspostavljene još 1949. nije ništa novo: to su neke ranije izraelske vlade čak i prihvatale.
Po Obami, povratak na 1967. nešto je što je uslov za novi početak izraelsko-palestinskog mirovnog dogovaranja, a ne pregovarački ishod. To je ono što, uz moguću dogovornu razmenu nekih teritorija, treba da obezbedi stabilne granice za Palestinu, a da zauzvrat Izrael dobije čvrste garancije za svoju bezbednost. „Međunarodna zajednica je umorna od beskrajnog pregovaranje koje ne daje rezultate”, poručio je Obama.
Američki predsednik očigledno nastoji da obezbedi novi zamah u rešavanju „majke svih problema” na Bliskom istoku, posle upadljivog neuspeha da još na početku svog mandata postigne napredak u procesu koji za ishod treba da ima rešenje po formuli „dve države za dva naroda”. Izraelu je zato predočio da nikad ne može da postane istinski miroljubiva nacija „ako bude istrajavao na permanentnoj okupaciji”.
Iako Izrael svoj otpor ovom rešenju obrazlaže argumentima da bi te granice bile nebranjive, kao i da ne može da se odrekne velikih naselja koja su u međuvremenu podignuta na okupiranim teritorijama, kao i nepristajanjem na podelu Jerusalima, ni Obama nije bez instrumenata za pritisak.
U Ujedinjenim nacijama se na jesen očekuje glasanje u Generalnoj skupštini o priznavanju palestinske države, čemu će prethoditi izjašnjavanje Saveta bezbednosti. Netanijahu od Obame traži da svoje evropske saveznike, voljne inače da priznaju državnost Palestine, ubedi da tu proceduru blokiraju, a da u Savetu bezbednosti upotrebi veto.
Obama je, kako se smatra, spreman za veto, ali se ne vidi kako bi, ako Izrael ne pristane na povratak okupiranih teritorija, mogao da preobrati svoje saveznike, razočarane što ni posle toliko godina i mnogih „putnih mapa” ka miru, nema suštinskog napretka ka sporazumu.
Prema prvim ovdašnjim analizama, nije u stvari reč o Obaminom strateškom zaokretu, koliko o promeni taktike. On je u svom govoru, čiji je cilj bio pre svega da repozicionira ulogu Amerike u regionu zahvaćenu dosad neviđenim talasom narodnih buna protiv despotskih režima, rešenje izraelsko-palestinskog problema stavio u širi kontekst, naglašavajući da je demokratska tranzicija koja je u toku „jedinstvena prilika” da se ceo region „presloži”.
Iako je reč o prvom direktnom i javnom zahtevu Amerike da Izrael načini teritorijalne ustupke, teško bi se moglo tvrditi da je Obama time i bezuslovno prešao na stranu Palestinaca. Izjasnio se naime da bi glasanje i priznavanju Palestine u UN bilo samo „simboličan način da se izoluje Izrael”, koji im „ne bi stvorio nezavisnu državu”.
Takođe, Palestinci su razočarani i opaskom da bi njihova država bila „nemilitarizovana”: oni bi takvo rešenje hteli da „naplate” izraelskim koncesijama tokom pregovora. Uz to, radikalno krilo palestinske politike, Hamas, upozoreno je da ne može da bude učesnik u pregovorima sve dok Izraelu ne priznaje pravo na postojanje. Obama je zato zatražio da „u predstojećim nedeljama i mesecima palestinsko vođstvo pruži uverljive odgovore na ovo pitanje”.
Na unutrašnjoj sceni, reakcije republikanske opozicije su one očekivane. Iako spoljna politika po pravilu nije povod za sučeljavanja u predsedničkim kampanjama, opoziciji je ova tema nesumnjivo dobrodošla da predsednika optuži za izdaju „starog prijatelja”.
Očekuje se da će izraelski lobi biti stavljen u puni pogon. Obamine „jake reči” su međutim poslužile svrsi: glavna pažnja je vraćena na glavni problem u regionu – gde su američki i strateški i ekonomski interesi izuzetno veliki da bi odustala da u njemu bude glavni arbitar.
Milan Mišić
objavljeno: 21.05.2011
