Izvor: Politika, 16.Maj.2015, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obama između šeika i ajatolaha
Američki predsednik Barak Obama pozvao je lidere Zaliva u Kemp Dejvid kako bi ih uverio da nemaju razloga za strah od njegovih pregovora o nuklearnom programu sa Iranom, ali pitanje je koliko je u tome uspeo posle godina tokom kojih se uvećavalo nepoverenje arapskih saveznika prema Beloj kući.
Interesi SAD i zemalja okupljenih u Savetu za saradnju Zaliva (GČ) – Bahrein, Katar, Kuvajt, Oman, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati – ne poklapaju se u poslednje vreme >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oko pitanja kao što su Iran, Sirija, potrebe unutrašnjih reformi konzervativnih monarhija i regionalnih pretnji političkog islama.
Nedolazak saudijskog kralja Salmana posredna je potvrda da sunitski vladari nisu uvereni da je Obama dovoljno spreman da spreči da njihov najveći rival, šiitski Iran, širi uticaj regionom. Odlučnost američkog predsednika da ne odustane od mogućeg sporazuma sa Teheranom dodatno ih uverava da nisu zabrinuti bez razloga.
Da li će Obama uspeti da sačuva prioritet dogovaranja sa Iranom, a da istovremeno ozbiljnije ne poremeti odnose sa tradicionalnim saveznicima iz GČ i sa Izraelom, koji je takođe veoma nepoverljiv prema svakom dogovoru sa ajatolasima u vezi s nuklearnim programom?
Rulet se još okreće. Obamina izjava da je Iran „izvoznik terorizma” najoštrija otkako su počeli pregovori, trebalo bi da primiri Zaliv, ali Amerika sebi time stvara dodatni problem jer se svaka nova generacija saudijskih lidera odlučivala na militantniju politiku, ne čekajući saglasnosti „neodlučnog” Vašingtona.
Takva politika svršenog čina ozvaničena je saudijskom vojnom intervencijom protiv šiitske grupe Huti, koji u Jemenu imaju podršku Irana.
Četvorica od šest lidera iz Zaliva odsutna su na samitu u Kemp Dejvidu (dvojica opravdano iz zdravstvenih razloga), a jasno je da su vladari Saudijske Arabije i Bahreina nedolaskom poslali poruku Obami, koji im se 2011. zamerio olakim prepuštanjem lidera Tunisa i Egipta sudbini arapskog proleća, neispunjenim obećanjem da će 2013. vojno intervenisati u Siriji kada režim Bašara el Asada upotrebi hemijsko oružje i nedovoljnim pritiskom na Izrael da obnovi mirovne pregovore sa Palestincima.
Kulminiralo je pregovorima sa Iranom i nespremnošću SAD da direktnije uzvrate na napredovanje Huta.
Obama se ipak nada da jučerašnji celodnevni razgovori mogu da uvere Arape da Amerika ostaje njihov saveznik kao i prethodnih decenija – bez obzira na „iranski faktor”.
Obama je predložio sopstvenu verziju kolektivne odbrane, raketni štit Zaliva, zajedničke vojne vežbe, novo savremeno oružje i uveravanja da su međusobni bezbednosni aranžmani od bitne važnosti za suprotstavljanje terorizmu Islamske države, kako je u sredu poručio državni sekretar Džon Keri.
Istovremeno, dok ohrabruje članice GČ da zajednički rade na jačanju sopstvene kolektivne bezbednosti na način koji su uklapa u američke strateške ciljeve, Obama je odbio zahteve pojedinih zemalja Zaliva za formalne, pisane garancije bezbednosti, stvaranju „arapskog NATO-a”.
U zamenu, Amerikanci očekuju popuštanje otpora sporazumu sa Iranom koji bi trebalo da se kompletira do 30. juna.
Zalivske države, međutim, ostaju uverene da Vašington nedovoljno ozbiljno shvata opasnost od podrške koju Iran daje vojnim i političkim saveznicima po Iraku, Siriji, Libanu ili Jemenu. Po njima, Iran je jedini odgovoran za zaoštravanje sunitsko-šiitske tenzije koja se širi Bliskim istokom.
Kako god, Obama je taj koji vodi igru i određuje prioritete. Uprkos jakim zajedničkim interesima na planu bezbednosti, nafte ili oružja, ostaje činjenica da je zemljama Zaliva Amerika potrebnija nego što su te zemlje potrebne Americi.
Što ne znači da se zemlje GČ neće odlučivati na individualne vojne odgovore protiv iranskih saveznika. Saudijci se već sporazumevaju sa Turskom na način koji je suprotan američkoj politici prema Siriji.
Kako je jasno da je nova generacija zalivskih lidera spremna da Amerikancima kaže „ne”, sve je to nagoveštaj opasnijih zaoštravanja i uvlačenja SAD u razne sukobe koje Obama očito ne želi.
Naravno da SAD imaju interes da sačuvaju bliske odnose sa Zalivom, ali morale bi da iskoriste svoj uticaj kako bi se reformisali autokratski režimi, čije je svrgavanje bilo pokretač ne samo arapskog proleća već i raznih radikalnih islamskih grupa. „Najveća pretnja s kojom su (sunitske arapske države) suočene možda ne dolazi od invazije Irana već od nezadovoljstva unutar njihovih zemalja”, kaže Barak Obama, a iz ovih reči moglo bi da se zaključi da dugoročni interes Amerike nije da legne u krevet sa Iranom, već da odnose sa Teheranom iskoristi da izađe iz kreveta sa Saudijskom Arabijom.
