Izvor: Sportski Žurnal, 13.Sep.2011, 01:36   (ažurirano 02.Apr.2020.)

NA DOKOVIMA HADSONA: Dome, slatki dome

Piše: Vladimir Todorović
Nedelja, 11. septembar. Devet ujutro. Njujork u znaku obeležavanja tragičnog događaja od pre deset godina. Stigli su Barak Obama i Džordž Buš. Napolju tmuran dan. Džaba, nema više odlaganja. Moram da kupim suvenire. Sad ili nikad.

Izlazim iz stana. U stubištu pozanat miris hrane. Indijske. Na stolici sedi Daha. Konobar u restoranu. Ima nekih 40 godina. >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << Pravi Indijac. Crn sa malim brčićima. U ruci po običaju cigara. Nema mušterija. Viđamo se tako u prolazu, prozborimo po koju. Skoro da smo ortaci. Srbin i Indijac.
– Dobro jutro, Vladimir. I nije baš neki dan za šetnju – reče Daha.
– Nije – odgovorih – Ali, moram nešto da završim. Vidimo se.
– Kada ćeš da svratiš ovde da jedeš? – postavlja mi uobičajeno pitanje
– Drugi put.
U prevodu nikada. Ne volim baš da eksperimentišem sa hranom. Suviše su to jaki mirisi za mene. Popeo sam se kroz 29. ulicu do Sedme avenije. Nema uočbičajene gužve. Samo za taksiste nema odmora. Špartaju ulicama Menhetna. Brzo stižem do Tajmsa skvera. U nizu pet prodavnica sa obeležjima Njujorka. Ulazim u najveću. Unutra četvoro Indijaca. Nešto pričaju. Očigledno da je radnja porodični biznis. Cilj su mi magneti za frižider.

Ima ih raznih vrsta. Izabrao sam desetak i otišao pravo na kasu.
– Da li želite još nešto gospodine? – upita Indijac na kasi.
– Ne hvala.
– Sigurni ste. Imamo odlične majice.
– Ne, ne samo mi ovo naplatite.
– Možda još neki suvenir. Vidite li ovu maketu Empajer stejt bildinga? Za samo deset dolara – bio je uporan.
– Drugi put. Spakujte mi molim vas.
– U redu, u redu neću da budem dosadan – reče Indijac, smeškajući se.
Uguši čovek. Izašao sam iz prodavnice. Tajms skver se polako punio. Na raskrsnici 42. Ulice i Brodveja stoji kauboj sa gitarom. Naravno samo u gaćama. I šešir na glavi. Nije onaj isti od prošle godine. Na desetak metara od njega šeta kaubojka. Ista odevna kombinacija. Ima samo jedan odevni predmet više na sebi. Pokrila je bujno poprsje. Posle sukoba od pre nekoliko godina kada je kauboj hteo da otera kaubojku, sada je izgleda sve u redu. Pevaju nešto i jedno i drugo.

Turisti svuda oko njih. Žele da se slikaju. Kauboj u rukama drži jednu devojku i pozira. U jednom trenutku dve dame požele da se istovremeno slikaju sa njim. Uspeo je da ih podigne. Međutim, kako je jedan bila malo punija, kauboj je zaneo na desnu stranu i jedva ostao na nogama.
– Teški ste gospođo – reče kauboj.
– A ti si tako sladak – odgovori gospođa i poljubi ga u obraz.
Ostavio sam ih. Dovoljno od kauboja i Indijaca za jedno jutro. Nastavio sam šetnju bez nekog posebnog cilja. Gledao sam veliki zgrade, posmatrao lica koja prolaze Menhetnom. Sve mi je postalo normalno. Ne možeš da ne voliš ovaj grad. Kada ga jednom vidiš, osetiš njegov duh, kupi te za ceo život. Centar sveta.
Međutim, srce i misli su daleko od Njujorka. Kakav god da je, nije moj. Koferi su spakovani. Sve priče ispričane. Vreme je da Ameriku zamenim Srbijom, Njujork Beogradom, Menhetn Čukaričkom padinom. A ni dokovi Hadsona ne mogu da se porede sa kejom na Ušću. Dosta je bilo. Kraj.

Nastavak na Sportski Žurnal...