Izvor: NoviMagazin.rs, 29.Maj.2016, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Sećanja jača od mašte
Kao u basni sa kornjačom koja do cilja stiže pre zeca, obično troma istorija sada pristiže munjevite nam storije. Brzim prodorima u sadašnjost i budućnost, ispostavlja se kao najmoćnija, pa i najpoželjnija migrantkinja jer mahom dolazi na poziv političara, koji bi da ona pripomogne da vlast zadrže ili preuzmu.
S pravom bi moglo da se pomisli da su ovakva poređenja neosnovana kad ne bi bilo sijaset primera koji ih dokazuju. Šef Bele kuće Barak Obama je upravo >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << na turneji kojom nastoji da od nezavidne istorije načini perspektivnost, tako što od ljutog hladnoratovskog neprijatelja Vijetnama pravi saveznika, a u Hirošimi, satrtoj 1945. eksplozijom američke atomske bombe, ukaže na potrebu da svet odustane od trke u nuklearnom naoružanju. U oba slučaja, dok je ovaj tekst išao u štampu, nisu bila predviđena izvinjenja, kao ni službene potvrde pretpostavljenog ojačavanja strateškog partnerstva u suprotstavljanju rastućem pozicioniranju Kine po Pacifiku.
Istovremeno su se u Obaminoj domovini nastavila pozivanja na povest, ali kao nepoželjnu perspektivu, i u nadmetanju pretendenata za njegovog naslednika na čelu SAD. Hilari Klinton je, uprkos primedbama za nepotizam, rekla da bi uzela muža Bila, nekadašnjeg predsednika, za ekonomskog savetnika, a Donald Tramp je nizu analitičara zaličio na kombinaciju iskonskog narcizma i “rijaliti” neonacizma.
I Evropa se, uvek na sebi svojstven način, suočava sa “avetima prošlosti”. Širom njenog zapada, uključujući i “dođoše”, jačaju ultradesničari i evroskeptici, ali zasad bez osvajanja najviših funkcija, kako je upravo, i u poslednji čas, evidentirano na predsedničkim izborima u Austriji.
Posebno, zabrinjava okolnost da trvenja sa obe strane atlantskog savezništva – koje i dalje, mada osporenim autoritetom, vedri i oblači globalnim kretanjima – proističu iz spora oko migracija, bez kojih ne bi postojao nijedan bitan i univerzalno priznati poredak. Obeshrabrujuće, prosto, deluju izveštaji da i SAD, koje su stvorili imigranti, i Evropa – koja je sa svojim emigrantima stvarala “nove svetove”, a u potonjim svetskim i lokalnim ratovima bila i rasadnik izbeglica – sada ne pokazuju dovoljno prilježnosti u naporima da se reši tekuća migrantsko-izbeglička kriza, koja je ovih dana bila i glavna tema prvog svetskog humanitarnog samita u Istanbulu.
Moskva, pa i Peking, ujedno nude razloge da se pomisli da i oni teže oživljavanju istorije. Preciznije: obnovi autoriteta nekadašnjeg SSSR i davnašnjeg “središnjeg carstva”, čime bi se bitno i dodatno uzdrmao postojeći, već rasklimani, globalni poredak.
Pogotovu zato što pomenuti nastoje da dokažu da su sistemi različito nijansiranih “prosvećenih apsolutista” u osavremenjenoj verziji praktično efikasniji od procesa usklađivanja različitih legitimnih interesa u demokratijama zapadnog tipa. A koje i dalje održavaju globalnu stratešku i nadmoć, makar i u relativizovanom vidu, u zadovoljavanju osnovnih ljudskih potreba i prava.
Rasklimava se, pritom, i prostor iščezle SFRJ. U kojem oživljavaju duhovi 1990-ih, 1940-ih, 1910-ih.
Ovde su i dalje “za sve nevolje krivi bivši režimi” iako je pre njih bilo, znamo, mnogo gore. Opterećujuća prošlost po sadašnje vladare potiskuju se njihovim tvrdnjama da su zatekli stanje još gore nego ono koje su ostavili za sobom, što nije tačno jer tako nešto nije bilo mogućno. Dovoljno je da se prisetimo proživljenog sa novčanicama označenim u milijardama dinara za koje se kupovao kilogram jabuka, benzinom koji se točio iz flaša, kao i stradanja u potonjem NATO bombardovanju s praktičnim otcepljenjem južne pokrajine Srbije.
U prošlost nas, uprkos stranačkim uzajamnim aktuelnim preganjanjima, vraćaju i postupci kojima su demokrati razbili radikale i omogućili njihovoj većini da se pretvori u evrofilne naprednjake, da bi ovi potom demokrate lišili vlasti. Kao, efikasniji ostvarivači spoljne politike dotičnih prethodnika, koje istovremeno optužuju da su im sistem ostavili u “totalnom rasulu”, iako ono ne može biti veće od onog koje su ondašnji lideri sadašnjih vlasti teslimili sada prokazanima.
Uprkos na sav glas proglašavanom napretku, širom sveta se sve više nostalgično govori o “starim dobrim vremenima”, na koja se pozivaju i oni koji bi da nas, kao neonacisti ili njima srodni, vrate u strahote prošlosti. Verujem da povratka na staro neće biti.
Suviše smo, uz ostalo, zabasali u neizvesni progres da bismo mogli da računamo i na regres za godišnji odmor, a kamoli da preskupo platimo još jedan ideološki regres. Svet je na još dalekosežnijim iskušenjima, što znači da će ipak izazovi za nas, iako se nekima od nas činilo da su dostigli vrhunac, nastaviti da rastu.
Civilizacija sve više podseća na vrlo staru osobu kojoj je sećanje bogatije, jače i stimulativnije od mašte. U to se uklapamo.
Nažalost, to opet ne sluti na dobro. Svet kao da poprima obrise Balkana koji, po Čerčilu, proizvodi više istorije nego što može da konzumira.
Pogledaj vesti o: Barak Obama
