Izvor: Politika, 23.Jan.2013, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manje obzirni Obama
Na početku završnog mandata predsednik SAD prihvatio realnosti političkih podela, rešen da ih prevaziđe tako što će biti po njegovom
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Političko slavlje je završeno, Amerikanci su se vratili svakodnevici, dok medijski analitičari nastoje da proniknu u značenje i domete glavnog događaja: predsednikovog inauguracionog govora, odnosno formulacije njegovog programa za drugi, završni mandat.
Utisak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je da je o tome već postignut konsenzus: četiri godine stariji, primetno osedeo, Barak Obama (51) i politički je iskusniji. Umesto idealiste kakvim se na istom mestu, na zapadnoj terasi Kapitol hila, predstavio u januaru 2009, ovoga puta naciji se obratio političar koji je realista. Predsednik koji se odrekao iluzija da može da „promeni Vašington”, odnosno izgradi most saradnje sa političkim protivnicima u Kongresu i isposluje bar minimum političkog jedinstva, i koji je shvatio da će mu se republikanci suprotstavljati bez obzira šta radio.
Zato se, kako je to efektno sažeo kolumnista „Vašington posta” Kris Kaliza, njegov 20-minutni govor može sažeti u jednu rečenicu: „Ja sam predsednik, suočite se sa tim”.
Umesto „hajde da se dogovorimo”, što je bio lajtmotiv prvog mandata, moto drugog će po svemu sudeći biti:„Sledite me”. Prihvatio je realnosti političkih podela, rešen da ih prevaziđe tako što će biti po njegovom.
U celini, govor je bio „progresivna agenda”, ono čega u minule četiri godine nije bilo dovoljno, bar sa stanovišta liberalnog krila demokrata (dok republikanci smatraju da ga je bilo previše). Obama je doduše više govorio o svojoj političkoj filozofiji nego o konkretnim potezima za novi mandat. Ekonomiju je pomenuo samo ovlaš, kao kontekst, ali je drugoj strani izneo svoje viđenje poruka istorije i ideja osnivača nacije na koje se veoma često pozivaju konzervativci zamerajući mu da ih izneverava.
„Progres nije prinuda da zauvek razrešimo vekovne debate o ulozi države, ali zahteva da delujemo u našem vremenu”, poručio je, iznevši potom i svoje tumačenje dometa ličnih prava naspram opšteg dobra: „Očuvanje individualnih sloboda zahteva kolektivnu akciju”, poručio je.
Protivnike nije pomenuo po imenu, ali je bilo očigledno da je žaoka – da „ne možemo da apsolutizam tretiramo kao principe, niti spektakl smatramo politikom” – bila upućena njima.
Obama računa da je posle izbora odnos snaga promenjen u njegovu korist i da ne bi smeo da propusti priliku da to iskoristi. Rejting mu je iznad 50 odsto (u najvećem delu prvog mandata bio je ispod), dok je popularnost Kongresa na najnižim granama: izabranici naroda su nepopularniji od prodavaca automobila, koji ovde imaju imidž najvećih prevaranata.
Predsednik međutim računa da ni njihovi redovi nisu jedinstveni. Sledeći kongresni izbori su 2014, pa izgleda da veruje da za saradnju na usvajanju nekih zakona može da pridobije bar deo među njima koji su pragmatični. Na „ideologe” čija je izborna baza ultrakonzervativni pokret „Čajanka” svakako ne računa.
Sa iznenađenjem i u liberalnim medijima sa odobravanjem, primećeno je njegovo pominjanje neizbežnosti suočavanja sa klimatski promenama („Neki još mogu da osporavaju ubedljive nalaze nauke, ali niko ne može da izbegne pustošne posledice razbuktalih požara, niti teške suše i sve jače oluje”).
Najveće iznenađenje je bilo to što je, kao prvi predsednik u istoriji, u svečanom govoru pomenuo reč „gej”, svrstavajući time prava ove seksualne manjine u generalni korpus osnovnih građanskih prava. Nije zaboravio ni problem imigracije, koji je bio deo njegovih prvobitnih izbornih obećanja, ali u prvom mandatu gurnut u drugi plan. („Moramo da nađemo bolji način da izrazimo dobrodošlicu težnjama imigranata koji Ameriku vide kao zemlju životnih prilika.”)
Aktuelnu temu, nužnost ograničavanja prometa vatrenog oružja, koje je prošle godine bilo uzročnik dve velike nacionalne tragedije, nije pomenuo direktno, ali je rekao da Amerika ne može da bude mirna „sve dok naša deca na ulicama od Detroita, preko planina Apalači pa do mirnih sokaka Njutauna, ne budu znala da su zbrinuta i uvek bezbedna”.
O spoljnoj politici i ulozi Amerike u svetu govorio je samo generalno: „Mi ćemo pokazati hrabrost u nastojanjima da naše razlike sa drugim nacijama razrešimo mirno – ne zato što smo naivni kad je reč o opasnostima sa kojima se suočavamo, već zato što sumnje i strahovi mogu mnogo trajnije da se odagnaju razgovorima”. Amerika će međutim, kako je najavio, „ostati sidro jakih savezništava u svakom delu sveta, obnovićemo institucije koje proširuju naše sposobnosti da upravljamo inostranim krizama, jer niko nema veći interes za miran svet od njegove najmoćnije nacije”.
Kada je završen formalni deo ceremonije polaganja zakletve, ovoga puta sa dve Biblije: jednom koja je pripadala predsedniku Linkolnu, a drugom koja je bila vlasništvo borca za ljudska prava Martina Lutera Kinga, i kada je Bijonse otpevala himnu – Obama se još jednom vratio na terasu kongresnog zdanja sa kojeg je govorio i zagledao se u masu ispred sebe i rekao: „Hoću ovo da vidim još jednom, to mi je poslednji put”.
----------------------------------------------------------------
Politika i moda
Vašington – Koliko o političkim porukama predsednika, dan posle se diskutovalo i o garderobi prve dame. Mišel Obama je na ceremoniji polaganja zakletve nosila kaput kreatora Toma Braunija, za koji je primećeno da je bio manje „šljašteći” od onoga za prvu inauguraciju. Na dva predsednička bala pojavila se u svilenoj večernjoj haljini od svile boje rubina koju je za nju skrojio Džejson Vu, kreator koji ju je „obukao” i za prvu inauguraciju. Cipele su delo Džimi Čoa, a glavni deo nakita bio je dijamantski prsten dizajnerke Kimberli Mekdonald. Sve to što je nosila već od juče je u muzeju Nacionalnih arhiva.
Milan Mišić
objavljeno: 23.01.2013.
