Izvor: Politika, 29.Sep.2012, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mandat neostvarenih obećanja
Januara 2009, za govornicom univerziteta u Kairu, Barak Obama raspalio je nadanja Arapa o „novom početku” međusobnih odnosa, ali kada se ove nedelje obratio sa govornice Generalne skupštine UN, njegova politika u regionu koji je proglasio za prioritet svela se na jednu reč: razočaranje.
Kada političar koji uživa staturu Obame odluči da govori o plamtećim problemima – od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sirije preko Irana do arapskog proleća – onda mora da bude spreman na vatru. U suprotnom, raskorak između reči i dela čini da sve više gubi.
„Kada čujem tvoje reči, oduševljen sam”, kaže otprilike tekst jedne popularne arapske pesme, „kada vidim tvoja dela ostajem zapanjen”.
Posle četiri godine Obama je, u poređenju sa prethodnicima, najneuralgičnijem delu sveta ostavio samo nešto lepše poređane reči. Dela su izostala. Njegov govor u UN bio je korisna vežbanka retorike, ne i politike. Ponavljanje kao nehotična ironija.
Predsednik SAD se prošle godine odrekao velikog američkog saveznika Hosnija Mubaraka. Podržao je demonstrante na kairskom Tahriru i protiv sebe okrenuo konzervativne monarhe Zaliva, ali 19 meseci kasnije mogao je samo izdaleka da prati kako ljutiti Egipćani pale američke zastave dok se crni barjaci salafista postavljaju po ambasadama SAD u Tunisu, Jemenu, Sudanu…
Sve to, tvrde, zbog antiislamskog filma napravljenog u SAD. Toliko antiamerikanizma zbog jednog video-pamfleta? Biće da su koreni dublji.
Obama može da se pohvali što je Amerikance izvukao iz rata u Iraku, što je za njegovog mandata likvidiran Osama bin Laden i što odbija da se vojno uplete u sirijski košmar uprkos pritiscima da bude agresivniji, ali šta je učinio povodom najdužeg savremenog konflikta, izraelsko-palestinskog?
Po ocenama Arapa, uradio je upravo obrnuto od onoga što su oni od njega očekivali. Brzo je odustao od početnog pritiska na Izrael pokušavajući da zavrne ruku palestinskom predsedniku ne bi li ga primorao da prihvati nastavak mirovnih pregovora. Učinio je sve da se ne ostvari palestinski zahtev za članstvo u UN.
Kampanja američkih predsedničkih kandidata „podseća na trku zaklinjanja vernosti Izraelu”, upozorava jordanski kolumnista na neobjektivnost SAD koja je ključni razlog što na Bliskom istoku nema mira i što Arapi ne veruju Americi.
Uključujući u jednačinu Iran sa njegovom nedokazanom nuklearnom pretnjom, izgubio je poene na tri strane.
Ratoborne američke republikance nije ubedio da je odlučan.
Nepreciznom formulacijom da će SAD „uraditi ono što moraju da urade” kako bi sprečile da Iran dođe u posed nuklearnog oružja svakako nije zadovoljio izraelskog premijera koji od Vašingtona očekuje jasno postavljene „crvene linije” koje ne isključuju bombardovanja.
Čitajući njegov govor na svoj način, Arapi su – bez obzira na istoriju semitsko-arijevskog i sunitsko-šiitskog rivalstva sa Persijancima – dobili još jednu potvrdu dometa izraelskog uticaja na formiranje američke spoljne politike.
Državama arapskog proleća uzalud poručuje da u Americi imaju prijatelja i „model za ugled”. Ubistvom američkog ambasadora i još trojice diplomata u Bengaziju doživeo je, kakva ironija, šamar u gradu u kome se Zapad toliko angažovao da Libiju pridruži arapskom proleću i pobuni je kako bi se uklonio Muamer Gadafi.
Plakat „Obama, Obama, mi volimo Osamu”, viđen tokom talasa antiameričkih protesta, opominje Vašington da je daleko od istinskog poverenja Arapa i islamskog sveta i da je likvidacija Bin Ladena više doprinela da se predsednik odbrani od domaćih optužbi da je neodlučan, nego što je Arape uverila da je spreman da se objektivno suoči sa njihovim problemima.
Pokazalo se da „novi početak“ o kome je govorio u Kairu nije politika koju je sprovodio. Malo šta je tu novo. Nade da će Obama biti američki predsednik koji će zaista nešto promeniti u odnosu na jednosmerne politike svojih prethodnika prema Arapima i muslimanima ponovo su se raspršile.
Od Obaminog govora Urbi et Orbi, Gradu i Svetu, ostalo je samo Urbi, poruke upućene Amerikancima šest nedelja pre izbora. Orbi se zagubilo u nedostatku političke volje, nemanju alata da bi se uspelo, deficitu razumno postavljenih rokova.
Šta je Obama ovoga puta imao da kaže o najdužem ratu u američkoj istoriji, avganistanskom? Dok se 2008. još borio za ulazak u Belu kuću, kritikovao je rat u Iraku i ponavljao da je Avganistan „rat koji moramo da dobijemo”.
Godinu dana kasnije slao je pojačanja za konflikt koji je proglasio „pravednim“ – za razliku od „prljavog“ iračkog rata Džordža V. Buša. Potom je 2010. obećao povlačenje američkih vojnika do jula 2011. Konačno je 2010. sa NATO saveznicima odredio 2014. kao godinu transfera kontrole avganistanskim snagama
Sve to vreme nasilje je dobijalo na intenzitetu, a pokušaji da se ojača vlast u Kabulu pokazali su se neefikasni. Avganistanski policajci i vojnici u tzv. napadima zeleno-na-plavo sve češće svoje oružje okreću protiv onih koji bi trebalo da im budu koalicioni partneri. Zajedničke operacije su obustavljene.
Obama je u UN potvrdio da će se povlačenje obaviti „po rasporedu“. Šta to znači?
Kakav je to rat koji je vremenski omeđen, u kome je oročena dužina angažmana važnija od rezultata. Rat vodite dok ga ne dobijete ili izgubite – sem u slučaju ako odaberete da ne pričate o porazu, kao što to sada čini Obamina administracija.
Prekinuti rat na vreme? Može li neko da zamisli da to kažu Vinston Čerčil ili Josif Visarionovič pravdajući prekid rata protiv fašizma nekim problematičnim humanitarnim pacifizmom ili političkim pragmatizmom?
Obama je izbegao da se detaljnije pozabavi Avganistanom gde talibani, skinuti sa vlasti 2001, ponovo preuzimaju kontrolu. Tema je neugodna, čak opasno asocira na Irak koji su Amerikanci ostavili u potpunom bezvlašću i rasulu.
Kako će izgledati Avganistan kada se, uz zavaravanje da je misija obavljena, Jenkiji povuku za dve godine? Biće to ponovo zemlja podeljena između lokalnih gospodara rata i korumpiranih političara, ujedinjena jedino globalnim trgovcima heroina. Avganistan i njegovi centralnoazijski susedi brzo će utonuti u haos.
I, što bi po Ameriku trebalo da bude najvažnije, Avganistan će ponovo postati sigurno utočište terorista i džihadista.
Obami je međutim najvažnije da se što pre izvuče, da poentira uoči izbora.
Amerika, pokazuje ubistvo njenih diplomata u Bengaziju, još plaća cehove Bušovog nerazumevanja Bliskog istoka i Srednjeg istoka. Prepuštanje Avganistana njegovoj sudbini dodatno će korodirati uticaj SAD u ovim delovima sveta.
Od vremena ranih sedamdesetih godina prošlog veka, kada je Henri Kisindžer prevukao Egipat sa sovjetske na američku stranu, SAD su dominirale Bliskim istokom. Ne više.
U pravu je egipatski predsednik Mohamed Mursi kada kaže da SAD moraju da u fundamentu promene svoj pristup arapskom svetu, da iskažu više poštovanja njegovim vrednostima i da pomognu nastanku palestinske države ukoliko žele da prevaziđu decenije nepoverenja.
Boško Jakšić
objavljeno: 30.09.2012
.jpg)
