Izvor: Politika, 24.Okt.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Konačan kraj „glupog” rata
Kompletno američko vojno povlačenje iz Iraka, mimo prvobitnog plana
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Dilema više nema – za božićne praznike kući se iz Iraka vraća preostale 43.000 američkih vojnika, ostavljajući u Bagdadu samo oko 150 marinaca da brinu o bezbednosti ambasade. Predsednik Barak Obama je time ispunio svoje obećanje još iz izborne kampanje, obećanje da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << će završiti taj „glupi” rat.
Amerika se iz Iraka povlači posle devet godina, potrošenih blizu hiljadu milijardi (po nekim računima ukupan trošak za ekonomiju je ustvari tri biliona dolara). Rezultat je i blizu 4.500 grobova američkih vojnika poginulih u „Operaciji iračka sloboda”, koja je pre godinu dana preimenovana u podjednako besmisleno ime „Operacija nova zora”. Ranjeno je preko 32.000 od kojih su mnogi invalidi, danas na trošku države.
Povlačenje do kraja ove godine je doduše u završnici mandata najavio i vrhovni komandant koji je započeo ovaj rat, Džordž Buš, ali ono što je novo u prošlonedeljnoj Obaminoj objavi to je da Amerika nije dobila ono što je tražila: da posle povlačenja borbenih trupa u Iraku ostane između tri i pet hiljada vojnika u misiji sprečavanja nekih vanrednih situacija i obuci iračkih snaga.
Mesecima vođeni pregovori oko toga su propali jer irački premijer Maliki, zbog protivljenja koalicionih partnera u vladi, nije uspeo da za te vojnike isposluje ono što je standardna klauzula u ugovoru sa svakom zemljom u kojoj su stacionirane američke trupe – njihov imunitet. Bio je to u stvari način da zvanični Bagdad na prihvatljiv način kaže da dalje američko vojno prisustvo nije poželjno, pa je odluka o kompletnom povlačenju doneta posle video-razgovora između Obame i Malikija.
Pentagonu sad preostaje da organizuje veliku logističku operaciju transporta trupa i dela opreme (deo je već prodat domaćinima), kao i demontiranja baza. Time se okončava i jedna nesrećna – po svemu sudeći najnesrećnija – epizoda iz ne baš skromnog opusa poslehladnoratovskog američkog intervencionizma, a konačni saldo je – jedan rat manje.
Rat koji Irak ostavlja u drastično gorem stanju nego što je bio pre američke invazije koja je započela 20. marta 2003, sa obrazloženjem da Sadam Husein poseduje „oružje za masovno uništavanje”. To oružje nije pronađeno jer nikad nije ni postojalo. Naknadno je utvrđeno da je toga bio svestan i Džordž Buš (i njegov partner u ovom poduhvatu, tadašnji britanski premijer Toni Bler), ali je odluka da se na Sadama krene sa 300.000 vojnika doneta uprkos tome.
Bilo je to vreme posle „11. septembra”, kada je američko bezbednosno samopouzdanje narušeno drskim udarom Al Kaide, ali je njeno osećanje vojne svemoći ipak bilo netaknuto.
Uz podjednako neuspešno ratovanje u Avganistanu, okupacija Iraka je bila događaj koji je umanjio ne samo američki spoljni kredibilitet, nego je podrio i iznutra. I jedan i drugi rat su naime vođeni „na kredit” – za to nije bilo dovoljno para u državnom budžetu, pa su finansirani zaduživanjem – što je na kraju dovelo do neodrživog deficita i pada američkog kreditnoj rejtinga.
Šta se zauzvrat dobilo? Što se Iraka tiče, režim Sadama Huseina (obešenog u decembru 2006, posle smrtne presude za zločine protiv humanosti), koji jeste bio brutalan (ali ni manje ni više nego režimi nekih tadašnjih saveznika Amerike u regionu), ali je zemlja ipak bila stabilna, zamenjen je sektaškim haosom, građanskim ratom i nefunkcionalnom demokratijom (20 meseci od izbora, vodeće političke grupacije ne mogu da se dogovore oko toga ko će biti ministri odbrane i unutrašnjih poslova, niti je parlament u stanju da donese zakon o raspodeli prihoda od nafte i gasa).
Dva miliona Iračana je napustilo zemlju, dok je 2,7 miliona u statusu interno raseljenih. Rat je odneo živote oko 150.000 ljudi, od toga više od 100.000 civila. Čak 35 odsto iračke dece danas su siročići. Prema izveštajima Međunarodnog crvenog krsta, humanitarna situacija u Iraku je među najkritičnijima na svetu.
Kakav god bio, Sadam Husein je bio brana ekspanziji uticaja američkog glavnog neprijatelja u regionu, Irana. Pošto su u sektaškom ratu u Iraku pobednici tamošnji šiiti, njihov lider, Moktada al Sadr, koji uživa podršku Teherana, danas kontroliše značajan blok u parlamentu i gotovo polovinu ministarstava.
Amerika će, međutim, i posle odlaska njene vojske zadržati značajno civilno prisustvo u Iraku. Samo u ambasadi u Bagdadu ima 1.750 diplomata i pratećeg osoblja, a pored njih je i mnoštvo preduzimača, privatnih kompanija koje po ugovoru obavljaju poslove za Pentagon, Stejt department i druge ogranke američke vlade. Ukupan broj Amerikanaca koji ostaju je oko 16.000.
Najveći deo su „privatne vojske”, na poslovima obezbeđenja, čija je ekspanzija upravo rezultat iračkog rata, i čije su zloupotrebe – ubijanje iračkih civila – izazvale nekoliko velikih skandala koji su uglavnom zataškavani.
Uprkos opštem olakšanju zbog potpunog okončanja ovog uzaludnog rata, Obaminom potezu nisu svi aplaudirali. Pretendenti za predsedničku nominaciju republikanaca listom su protiv ovakvog raspleta, kritikujući sadašnjeg vrhovnog komandanta da na ovaj način rizikuje da poništi sve ono što je u Iraku stečeno „krvlju i žrtvama hiljada Amerikanaca”.
Milan Mišić
objavljeno: 25.10.2011.
.jpg)
