Izvor: Politika, 22.Maj.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izraelski lobi protiv Obame
Zahtev Bele kuće da se Palestincima vrate granice pre rata 1967. godine početak je složene diplomatske igre
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Da li je ono što je Barak Obama učinio prošle nedelje – javno zatražio da se izraelsko-palestinsko pomirenje postigne na granicama pre rata 1967. godine – bio hrabri državnički potez, ili nedovoljno promišljen diplomatski i politički rizik?
Na američkoj sceni, odgovor na ovo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zavisi od toga koga pitate. Za jedne je to nešto što je jedino realno, dok je republikanska opozicija to dočekala kao dobrodošlu priliku da predsednika optuži kako „izdaje jedinog pravog prijatelja” na Bliskom istoku.
Posle onoga što se dogodilo u petak, kada je izraelski premijer na zajedničkom izlasku pred novinare posle dvosatnih razgovora sa Obamom, iskoristio priliku da domaćinu „očita lekciju” o istoriji i ne baš uvijeno mu poruči da se ono što predlaže nikad neće obistiniti, izvesno je samo jedno: SAD više ne potpisuju blanko sve što traži Izrael.
Benjamin Netanijahu se potom malo „ujeo za jezik”, objašnjavajući u izjavama preko vikenda kao su razlike između njega i Obame „preuveličane”. „Istina je da imamo različita mišljenja, ali to je među prijateljima”, rekao je Asošijeted presu.
Iako je reč o staroj američkoj poziciji o granicama, njeno javno i sasvim direktno iznošenje stvorilo je novu činjenicu. Mada je cilj bio da se pokrenu zaglavljeni mirovni pregovori, prvi utisak je da su na ovaj način dodatno blokirani. Upućeni, međutim, tvrde da je to samo početak jedne složene diplomatske igre, u kojoj Amerika ima sredstva za pritisak i na jednu i na drugi stranu.
Prkos koji je Netanijahu pokazao u Beloj kući jeste bez presedana – grubo kritikovao šefa države od koje zavisi postojanje Izraela – to je bilo namenjeno pre svega „potrošnji” kod kuće. U Obaminom predlogu – ili zahtevu – ima dovoljno prostora za manevre posle kojih bi oba bliskoistočna ljuta neprijatelja mogla da budu pomirena na način kojih bi ih ostavio podjednako (ne)zadovoljnim.
Obama jeste rekao da je povratak na granice iz 1967. neophodan, što za Izrael nije prihvatljivo zbog mnogih jevrejskih naselja u međuvremenu podignutih na okupiranoj palestinskoj zemlji. Ali i za to je ponudio izlaz, predlogom o dogovornoj zameni teritorija, što je detalj koji je podjednako važan kao i glavni princip.
Od Palestinaca je zatražio da njihova buduća država bude bez vojske, što gorka pilula za gutanje, a ove nedelje, na sedmodnevnoj evropskoj turneji, lobiraće i da se spreči simbolično priznavanje Palestine u Ujedinjenim nacijama, što bi bio psihološki i politički udarac za Izraelce.
Obama je juče svoju formulu za bliskoistočni mir branio i pred za ovu temu najnezgodnijom publikom: Američko-izraelskim komitetom za javne poslove (AIPAK), što je drugo ime za glavni izraelski lobi u SAD.
Bio je to važan nastup, s obzirom na činjenicu da je sledeća godina izborna i da je 2008. Obama dobio 78 odsto jevrejskih glasova. Malo je verovatno da će isti postotak obezbediti i 2012, ali ima dovoljno vremena – i aduta – da američkim Jevrejima objasni kako je njegova politika u najboljem interesu Izraela.
Pred AIPAK-om će u ponedeljak govoriti i Netanijahu, koga utorak sigurno čekaju i aplauzi u Predstavničkom domu Kongresa, gde ga dočekuje republikanska većina.
Obama je međutim danas na terenu spoljne politike jači nego što je ikada bio, pogotovo posle uspeha u likvidaciji Osame bin Ladena, i generalno dobrom prijemu njegovog bliskoistočnog govora, u kojem Izrael i Palestinci nisu bili jedina tema, već i repoziconiranje Amerike u regionu u kontekstu još nestišalih arapskih buna. Kao predsednik, on je očigledno rešen da oblikuje budućnost, umesto da je samo naknadno analizira.
Milan Mišić
objavljeno: 23.05.2011.
