Izvor: Politika, 21.Nov.2010, 01:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Irački rat nije davna prošlost

Rivalskim iračkim političarima bilo je potrebno osam meseci da sklepaju podeljenu i nestabilnu vladu, stvorenu samo zato što se Obama uplašio da će do eksplozije doći pre nego što Amerikanci definitivno odu

Prepuštajući Irak njegovoj tragičnoj sudbini, američki predsednik Barak Obama obavlja sve pripremne radnje da se izvuče iz „prljavog“ rata svog prethodnika i koncentriše na svoj „pravedni“ rat u Avganistanu.

Kako nisam uopšte ubeđen u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dramatično različite kvalifikative dva suštinski veoma bliska rata, pokušaću da na epilogu prvog predvidim budući kraj drugog.

Irački rat Džordža V. Buša počeo je na ogromnoj prevari. Tako je i završio. Umesto njegovih „mesijanskih vizija“ slobode, demokratije i prosperiteta, rat je doneo na stotine hiljada pobijenih iračkih civila, pogubljenja koja su obavljali Iračani i sadomazohistička mučenja po zatvorima kojima su se radovali Amerikanci, serijska ubistva i otmice.

Razorio je zemlju duž etničkih i verskih šavova približavajući je ambisu raspada koji se veštački prikriva.

Kakvi su to u martu bili „istorijski“ izbori koje hvale Amerikanci kada je rivalskim iračkim političarima bilo potrebno osam meseci da sklepaju vladu? Vladu podeljenu i nestabilnu, stvorenu samo zato što se Obama uplašio da će do eksplozije doći pre nego što Amerikanci definitivno odu.

O kakvoj stabilnosti može da se priča kada je vlada sastavljena od protagonista iza kojih stoje najveći bliskoistočni rivali – Iran i Saudijska Arabija.

Izbori nisu dali jasnog pobednika, ali je stvoren vakuum moći više nego dobrodošao pobunjenicima i teroristima.

Rat je na velika vrata na mesopotamski prostor uveo Al Kaidu, tamo gde je dotle nikad nije bilo. Njen irački ogranak, slavodobitno otpisan pošto je proglašen njegov „strateški poraz“, sada je ponovo aktivan. Napadi su smrtonosniji.

„Rat se ne zaustavlja, a vernici će jednog dana trijumfovati“, poručuje Al Kaida.

Martovski izbori bili su drugi po odredbama Ustava iz 2005, što znači da je Irak sve vreme imao samo jednu vladu kojom su dominirali većinski šiiti i gotovo nezavisni Kurdi, jer su suniti mahom bojkotovali izbore.

Kada su konačno pokazali želju da ozbiljno učestvuju u političkom životu i u vladi, odmah su blokirani. Što preti da sunite vrati poslu koji su pokazali da znaju: oružanom otporu.

Time po automatizmu preti ponovna mobilizacija radikalnih šiita iz armije Al Mahdija koja teško da je zaista demobilisana već se samo pritajila.

Truli kompromis oko kabineta u sebi krije potencijal za nastavak starih rovovskih borbi. Pravog šiitsko-sunitskog pomirenja nema. Šiiti i Kurdi ne odustaju od namere da sunitima ograniče moć.

Ko iole razuman može da pomisli da je u takvom okruženju u procese pomirenja moguće uključiti oko polovine oficira i vojnika bivše iračke armije od 450.000 ljudi koji danas žive kao izbeglice po Siriji, Jordanu, Egiptu, Jemenu ili Dubaiju?

Rat se završio kompletnim razaranjem i dramatičnim osiromašenjem Iraka koji je nekada imao najsnažniju srednju klasu arapskog sveta. Računajući dohodak po stanovniku, zemlja blagosiljana ogromnim bogatstvom nafte pala je na 162. mesto liste Svetske banke.

Vladine institucije ne funkcionišu, birokratija je korumpirana, javni servisi su u rasulu, a manje od četvrtine Iračana ima odgovarajuće snabdevanje strujom ili zdravstvenu zaštitu.

Ima toga još mnogo. Sačuvano je u 400.000 dokumenata koje je razotkrio „Vikiliks”.

Čini se, ipak, da je bilans koji je sve skrčalio jadnom Džordžu prerano zaključen. Ispada da je rat davna prošlost, da je pobuna suzbijena i da je sukob u celini okončan. Netačno.

Američki vojnici nisu više svakodnevna meta napada, ali irački jesu. Rakete i minobacačke granate ponovo padaju po „zelenoj zoni“ Bagdada.

Dva meseca pošto je Obama objavio kraj američkih borbenih operacija u Iraku, sukobi i dalje traju. U proseku sedam ljudi dnevno strada od samoubilačkih i bombaških napada, tri osobe ginu od artiljerijske vatre ili egzekucija.

Ako nekome izgleda da se rat možda završio, da je nasilje na „prihvatljivom nivou“, to je onda zbog opšteg zamora materijala. Iračanima nije do pogibija, a svet je oguglao na vesti o akcijama bombaša samoubica. Čak i kada se bilansi mere desetinama mrtvih.

Masakri, eksplozije, masovne sahrane, s jedne strane. Na drugoj su neki novi irački političari čijim igrama pogoduje haos. Rezultat su tragične smrti stotina nevinih širom zemlje. U današnjem Iraku, a u Bagdadu posebno, nema radosnih vesti.

Više od sedam godina od početka Bušove sulude avanture, ovakvo mizerno stanje stvari postalo je norma. Imam mnogo razloga da verujem da iz niza razloga Irak ide ka još većem nasilju iza koga stoje mnogi rivaliteti i političari koji nisu položili test demokratije. Oni su deo problema, a ne deo rešenja.

Što se Amerikanaca tiče, pokazuje se da nema nikakve veze s logikom okupirati jednu ujedinjenu suverenu državu, a onda je ostaviti u stanju koje svakog dana može da preraste u novu erupciju političkog vulkana, u nov građanski rat.

Amerikanci ipak izvlače svoje vojnike. Ne potpuno. Treba čuvati iračke naftne instalacije, obezbeđivati ulazno-izlazne puteve kako bi se obezbedilo da vlast u Bagdadu ne padne u ruke antizapadnog režima.

Iračkim nacionalistima, kako šiitima tako i sunitima, strano prisustvo biće trn u oku, povod otporu. Kao što je bilo od marta 2003. godine kada je samo Buš mogao da veruje da će ga dočekati širom raširenih ruku.

Iračani nemaju nikakvog razloga da budu zahvalni „činu oslobođenja“ koji je organizovala Amerika. Despotski arapski režimi pri tom su naučili važnu lekciju: koliko god da su SAD njihov zaštitnik, toliko su i njihov pas čuvar.

Na širem geopolitičkom nivou, fijasko Bušove politike i neuspeh Obaminog Vašingtona da sunitima obezbedi važniju ulogu u političkom životu pokazuje koliko je Iran moćan u blokadi američkih interesa u Iraku.

Rat je ubacio Iran, moćnog patrona većinskih šiita Iraka, ne samo u lokalnu već i regionalnu igru. Istovremeno, okupacija Iraka udaljila je Tursku od Amerike.

Ni Buš ni Obama nisu završili posao u Iraku. Zar zbog takvog stanja stvari aktuelni stanar Bele kuće nije tokom minule dve godine postao posredni saučesnik koji je, sopstvenim nedelovanjem, doprineo opštem haosu? Kao što će, verujem, sopstvenim činjenjem postati direktno odgovoran za pakao Avganistana.

Poslednja stvar na koju bih se kladio je stabilnost Iraka. Ratna igra je daleko od toga da je završena. Kladio bih se na Avganistan. Na Obaminu repliku Bušovog Iraka.

Boško Jakšić

objavljeno: 21/11/2010

Nastavak na Politika...