Izvor: Politika, 10.Nov.2013, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa je mrtav kontinent
Rasprodali ste sve u Srbiji tako da je sve postalo parodija glupog nacionalizma. – Svet je u onome što zovem „veliki svetski neporedak”
Kada je početkom 2010. godine u knjizi „Obamin sindrom” prognozirao da će Barak Obama, po pitanju američkih vojnih intervencija, korišćenja dronova i torture osumnjičenih terorista, biti jednak ako ne i gori od svog prethodnika Džordža Buša, kako kaže, izgubio je mnoge prijatelje u SAD. Rekli su mu da prerano osuđuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Obamu i prestali da ga zovu ili da mu pišu.
„Sada kažu da sam bio u pravu”, kaže u razgovoru za „Politiku” Tarik Ali, britanski pisac pakistanskog porekla, koji važi za jednog od vodećih levo orijentisanih intelektualaca, rame uz rame s Noamom Čomskim.
Čovek koji je svojim učešćem na antiratnom protestu ispred američke ambasade u Londonu 1968. bio inspiracija „Rolingstonsima” da snime pesmu „Street Fighting Man”, ni danas ne odustaje od svog antiratnog aktivizma, ali i kritike neoliberalne diktature kapitala, nacionalizama i religijskog ekstremizama širom sveta. Na pitanje da li sebe vidi kao prozapadnog filozofa koji nije baš miljenik zvaničnog Zapada ili možda kao islamskog intelektualca, Ali bez razmišljanja kaže da ne veruje u identitet.
„Za mene to ne znači ništa. Odrastao sam u vreme kada identitet nije toliko značio. Verovali smo u univerzalnost. I nikad nisam bio religiozan. Naravno, odrastao sam u islamskom svetu i rođen sam u toj kulturi i najbolji deo te kulture je deo mene. Ali, muslimane posmatram isto kao što posmatram hrišćane, Jevreje ili bilo koga drugog”, kaže Ali koji je u svojoj sedamdesetoj godini još veštiji u nadahnutom argumentovanju svojih stavova nego što je bio pre pola veka kada je kao student Oksforda vatreno polemisao o ratu u Vijetnamu s Henrijem Kisindžerom, tada još profesorom Harvarda koji će kasnije postati državni sekretar SAD.
Kako vidite Balkan posle verskih i etničkih sukoba, ali i zapadnih vojnih intervencija?
Građanski rat u Jugoslaviji je bio velika tragedija za Jugoslaviju ali i ceo region. Posle Titove smrti, elite bivše Jugoslavije su pristupile Međunarodnom monetarnom fondu (MMF) i mere koje je MMF nametnuo potpomogle su raspad Jugoslavije. To se nije dogodilo automatski. Međutim, posle pada komunizma, po mom mišljenju, Nemci su mislili da je to prilika da se ovaj region preuredi. I bili su veoma aktivni u odvajanju Slovenije i Hrvatske, tako da su stvorili uslove za veliki građanski rat. Pri tom je Slobodan Milošević, po mom mišljenju, bio katastrofalna priča za Srbiju jer nije znao šta radi, a preuzeo je jedan veoma sirov nacionalistički program tako da je građanski rat vođen zbog velikih nacionalizama dok su iza svega bile velike sile. I kada EU nije uspela da sredi situaciju, Amerikanci su to iskoristili kao priliku da dođu i izgrade ogromne vojne baze u BiH i na Kosovu.
Šta je onda budućnost ovih prostora?
Za mene je ideja Jugoslavije bila dobra, bez ikakve sumnje. Jugoslavija je imala mesto u svetu, priznata kao važna nesvrstana zemlja. Danas postoje samo mali entiteti na Balkanu – Srbija, Hrvatska, Crna Gora, Kosovo, Bosna... Oni nemaju apsolutno nikakav uticaj. Oni su majušni protektorati EU i Nemačke. Crna Gora je tužna priča male zemlje koja sigurno ne bi opstala da nije novca ruske mafije. I to je realnost. Tamo živi mnogo dobrih ljudi, dobrih intelektualaca, ali ekonomski zemljom dominira mafija. S druge strane, EU želi da je integriše jer se plaši Rusa. Suštinski, prihvatanjem Crne Gore u EU, oni će dati ruskoj mafiji bazu u EU što je poprilično smešno a i tužno.
U okviru EU, ove zemlje neće biti uopšte važne i to je realnost. Možete biti nacionalisti koliko god želite, ali to neće biti važno. Ne možete rekonstituisati Jugoslaviju politički, ali ono što možete uraditi je to da se rekonstituiše širi prostor Balkana, koji bi uključio i Grčku i Bugarsku tako da se formira entitet koji ima zajednički interes. Ukoliko bi se formirao takav entitet, čak i u okviru EU, imao bi veći uticaj nego što sada imaju državice same.
Posle ratova, ovde je ogroman uticaj imao neoliberalni koncept ekonomije od kojeg su profitirali samo tajkuni, političari i multinacionalne kompanije. Kako komentarišete to da se taj koncept održava, ne samo ovde već i u EU koja se i dalje muči s ekonomskom krizom?
To nije velika misterija. Sada imate političke elite, pri čemu nije važno da li ideološki pripadaju levom centru ili desnom centru, jer rade apsolutno na isti način. Prema mom mišljenju, evropskim državama upravlja nekadašnja oligarhija koja brani kapital i ne voli da podrži bilo kakvu alternativu. Imaju opoziciju, ali je ona veoma mala, osim u Grčkoj gde Siriza predstavlja jaku opoziciju. To pokazuje propast demokratije. Demokratija sve više postaje set rituala koji imaju malo značaja. Ako samo možete da glasate za jednu ili drugu stranku, koje će manje ili više raditi na isti način, pa koja je onda poenta demokratije? To više nije demokratija, već diktatura neoliberalnog kapitala. Ništa se nije promenilo i zbog toga su mnogi mladi ljudi zgroženi i ne žele više da glasaju.
Kako to promeniti?
Jedini način da se iz toga izađe je da se stvori alternativa. Društveni pokreti koji razvijaju političke ideje i pokušavaju da se izbore s tim. Jedini kontinent na kom se to sada događa je Južna Amerika. Po mom mišljenju, Evropa je, uz nekoliko izuzetaka, mrtav kontinent. Mrtav kulturno, mrtav politički, mrtav ekonomski, i pod dominacijom jedne velike sile u Evropi – Nemačke, a međunarodno pod dominacijom SAD.
Gde je tu Srbija i ovaj region?
Na primer, u Srbiji i Hrvatskoj poprilično se govori o nacionalizmu, ali šta se time brani? Ne možete da branite ni svoju zemlju. Sve ste rasprodali. Ovde u Srbiji imate drugi po veličini filmski studio u Evropi. To je kulturno nasleđe. I on će biti rasprodat. Dakle, rasprodali ste sve tako da sve postalo parodija glupog nacionalizma. Sve to stvara veoma čudan otuđeni svet za većinu ljudi. Bogatašima, korumpiranim političarima i bankarima je dobro jer imaju mnogo novca. Ali, za ogroman deo populacije stvari su, prema mom mišljenju, gore nego što su bile u vreme Tita i to po pitanju zdravstva, obrazovanja, životnih uslova. Uslovi su mnogo gori a ljudima je teško da stvore alternativu. To je tragedija koju živimo. To je duga tranzicija u nešto drugo, a šta će to biti, to ne znamo. Što se tiče političara i poslovnih ljudi na ovim prostorima, pred njima je veliki izbor kome da se prodate – zemljama Zaliva ili Kini. To je veliki izbor jer su Evropa i Amerika u problemima. Ekonomski vi birate između proizvođača nafte i Kine.
Ali koja je cena toga?
Cena je potpuno otuđeno stanovništvo. A ono što je veoma očigledno jeste da nacionalizam nije rešenje. Bilo da je u pitanju ovaj region ili neki drugi. Možete da postignete napredak samo ako međusobno sarađujete. To rade nacije u Južnoj Americi.
Uprkos neuspehu nacionalizma u pojedinim regionima, čini se da politički islam dobija bitke?
Glavna muslimanska partija u arapskom svetu su Muslimanska braća. Oni su jaki u Egiptu, Siriji, zalivskim zemljama... Ali oni nisu različiti od demohrišćanskih partija u Evropi koje su desničari, društveno konzervativni i posvećeni neoliberalnom sistemu. To su dokazali u Egiptu i Tunisu. Islam je samo etiketa koja im je prikačena. Međutim, tu su i ekstremne džihadističke grupe koje nisu deo ovog sistema a koje takođe nemaju nikakvo rešenje, osim Alaha. Oni ubijaju Amerikance i uopšte strance, ali nemaju sopstvenu viziju. A uz to imate ogromnu bitku koja se vodi u muslimanskom svetu između šiita i sunita, a koju su Amerikanci pojačali ratom u Iraku. I to je veliki uspeh za SAD. Onog trenutka kada je Irak bio ujedinjen protiv američke okupacije, Amerikanci su podstakli šiitske klerikalne partije da krenu u ogromne napade na sunite i da ih etnički očiste u Bagdadu. Ta podela se koristi i u Siriji i protiv Irana i to je uspeh SAD. Ali pitanje je koliko će to trajati.
Posle otkrića koje su nam doneli Bredli Mening, Džulijan Asanž i Edvard Snouden, da li može da se kaže da se svet promenio?
Ne bih rekao da se svet promenio, ali sada bar nema izgovora. Bolje smo informisani zahvaljujući njima, ali i tehnologiji koju su koristili ti mladi hrabri ljudi. Ukoliko unajmite mlade hrabre ljude da rade na vašem internet sistemu, kako možete da budete sigurni da neko od njih neće progovoriti kada vidi strahote koje se dešavaju? Snouden je bio fin konzervativni momak i prosto ne biste mogli da predvidite da će uraditi ovo. Ali kada je on video svog šefa kako laže u Kongresu i kaže: „Ne, mi ne špijuniramo obične građane”, to je prouzrokovalo bes kod njega i on je otkrio istinu. I nema garancija da se to neće ponoviti. Amerikanci ne mogu više to da poriču, a reakcija političara kojima su prisluškivani telefoni, kao što je Angela Merkel...
Koja je ljuta tek sada kad je otkriveno da je prisluškivan i njen telefon…
Upravo tako. Suština je da sve evropske obaveštajne agencije – francuske, nemačke, britanske – sarađuju. One su o svemu tome znale. Samo mi nismo. Sada znamo. Ali, kako se tehnologija unapređuje, dešavaće se ovo još više. Činjenica da ljudi sada znaju je važna, ali mislim da su ljudi paralizovani da reaguju. Sadašnja faza kapitalizma uspostavila je političku paralizu.
Nenad Radičević
objavljeno: 10.11.2013.
Pogledaj vesti o: Barak Obama
