Izvor: Politika, 27.Sep.2014, 21:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li Obama kreće Bušovim stopama
Od retorike do načina na koji napada druge zemlje, šef Bele kuće počeo je isuviše mnogo da liči na svog omraženog prethodnika
Zlo, zlo, zlo – ponavljala je Bela kuća dok svet nije dobro zapamtio ko je i šta je najnoviji američki neprijatelj. Za slučaj da to još nije bilo jasno, Barak Obama je u Ujedinjenim nacijama objasnio: sunitski ekstremisti koji vladaju na delovima Iraka i Sirije jesu „mreža >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zla” koja „jedino razume jezik sile”.
Nije ovo prvi put da je Obama zvučao kao da je angažovao Bušovog pisca govora ili kao da je čitao beleške omraženog prethodnika koje je slučajno pronašao u nekoj fioci u Ovalnom kabinetu. Retorika predsednika SAD u poslednje vreme isuviše podseća na diskurs bivšeg stanara Avenije Pensilvanija, koji je o Iraku govorio kao o članu „osovine zla”, a o Sadamu Huseinu kao o ološu s kojim ne može da se pregovora.
Surovošću, bezobzirnošću, gotovo ludilom Talibana i „mučitelja iz Bagdada” pravdali su se Bušovi napadi na Avganistan i Irak, kao što se danas sunitskim ekstremizmom pravdaju Obamini udari na Irak i Siriju. U pojedinim tekstovima u „Njujork tajmsu” i vrlo često u „Gardijanu”, o Obami se cinično piše onako kako se prošle decenije pisalo o Džordžu Bušu – kao o ratnom predsedniku.
Kritika na njegov račun možda ne bi bila toliko žestoka da u Belu kuću nije ušao na talasu protivljenja američkim ratovima u Avganistanu i Iraku i da nije već prve godine mandata dobio Nobelovu nagradu za mir. Ovako, najprogresivniji Amerikanci i mediji ne mogu da se suzdrže a da ironično ne primete da je mirovnjački predsednik za šest godina na vlasti bombardovao, iz dronova ili vojnih aviona, sedam zemalja: Irak, Avganistan, Somaliju, Pakistan, Jemen, Libiju i, sada, Siriju.
Kao i svrgavanje Sadama, povratak američke vojske i bombardera u Irak i ulazak u Siriju odvijaju se bez rezolucije Saveta bezbednosti UN. Buš je za invaziju na Al Kaidu, Bagdad i Kabul još i imao zeleno svetlo Kongresa, dok Obama obnavlja irački rat i šalje avione nad Siriju bez konsultacija s kongresmenima jer veruje da ga pravno „pokriva” njihova ranija saglasnost za rat protiv terora.
Da li se sećate koliko su liberali ismevali Bušovu koaliciju voljnih sa zemljama poput Bugarske ili Moldavije? Šta mislite, ima li mesta zluradosti danas kada Obama stvara savezništvo sa Rijadom i Bahreinom? SAD ističu da je rat protiv Idila neminovan jer on na svojim teritorijama nameće šerijatski zakon, zabranjuje muziku, zabrađuje žene i javno pogubljuje zapadne novinare. Da bi ovome stali na put, Amerikanci su se udružili sa Saudijskom Arabijom, vehabijskom monarhijom koja je prošle godine javno pogubila 79 ljudi i u kojoj žene zarad poštovanja radikalnih sunitskih pravila idu pokrivene od glave do pete. Američko-saudijska koalicija zarad zajedničkog bombardovanja Idila ne zvuči zato nimalo prirodnije od Bušovog saveza s Kazahstanom.
Mesecima gledamo i slušamo kako Idil otima zapadnjake, primorava jazide da prihvate islam, prisiljava žene da se udaju za njegove borce i ubija ratne zarobljenike. Ono što Obamina vlada i pojedini mediji propuštaju da kažu jeste da se Idil nije tek tako stvorio niotkuda i rešio da pravi lom po nekadašnjoj Mesopotamiji, već je direktna posledica američke politike na Bliskom istoku. Kao i drugi islamski teroristi, i borci Idila protive se američkom prisustvu u arapskim zemljama, što znači da povratak više od 1.500 američkih vojnika u Irak i dolazak bombardera iznad Sirije može samo još više da ih radikalizuje. Buš je napao dve zemlje pod izgovorom da mora da slomi kičmu teroru, ali je broj terorista i njihovih grupa otad samo porastao. Protiv terorizma se ne borite tako što ga hranite, na primer daljim napadima na arapske zemlje i sve većom sramotom koju nanosite islamskom svetu, ali to je lekcija koja nikako nije išla Bušu, a izgleda da je sasvim nije savladao ni Obama.
Kada su SAD okupirale Irak, vlast su preuzeli većinski šiiti. Oni su, pod patronatom Vašingtona, zanemarivali potrebe i interese sunita koji u velikoj meri danas podržavaju Idil. Insistirajući na brutalnosti boraca Idila, zanemarujemo činjenicu da ova organizacija ima i izvesnu političku podršku jer predstavlja zanemarene i zakinute sunite u postsadamovom Iraku.
Dok danas jurišaju da spasu Bliski istok iz kandži islamista i autokrate Bašara el Asada, Zapadnjaci zaboravljaju da su već nekoliko puta spasavali taj isti region ostavljajući iza sebe haos. Posle Sadama i Muamera el Gadafija stigli su demokratija i stabilnost u kojima nema ni reda ni zakona, niti se zna ko gde vlada ni gde su granice.
Međutim, to nije dovoljan argument za američke jastrebove koji traže vraćanje ogromnog broja vojnika u Irak i kopnene trupe u Siriji. Kao da ne znaju da je Obama već poveo nekoliko ratova, oni ga i dalje kritikuju da je „mlak” i neodlučan, zbog čega blati ugled Amerike u svetu. S druge strane, Obama je izgleda potpao i pod uticaj intervencionista iz svoje liberalne sredine, poput Samante Pauer, ambasadorke SAD u UN, predstavnice one grupe američkih intelektualaca koji smatraju da je moralna obaveza Amerike da u svetu čini dobro, bombama.
Kao nekad Buš, koji je govorio o nikad nepronađenom Sadamovom oružju za masovno uništenje, Obama danas govori o tome da Idil sprema napade na SAD i njene građane. Pentagon i američke obaveštajne službe demantovale su vrhovnog komandanta priznajući da bliskoistočni ratnici nisu direktna pretnja za američku bezbednost.
Međutim, jesu za američke interese. Sunitski borci domogli su se naftnih polja u Siriji i Iraku, odakle ispumpavaju naftu i lepo zarađuju na njoj, što sigurno nije bilo u planu Vašingtona kada je 2003. pokrenuo rat vredan dve hiljade milijardi dolara. Ali, rat protiv zla bolje zvuči.
Jelena Stevanović
objavljeno: 28.09.2014
Pogledaj vesti o: Barak Obama
