Izvor: Politika, 23.Avg.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crni beli Obama
Kraj građanskog rata u Americi mogao je da bude proglašen kada je Barak Obama 2008. izabran za prvog crnog predsednika u istoriji države. Gotovo sto pedeset godina posle poraza južnjaka i zabrane ropstva, u Belu kuću se uselio sin crnca iz Kenije i bele majke iz Kanzasa. Pobedio je kao kandidat postrasnog vremena , verovalo se da će on konačno zalečiti teške istorijske rane .
Šest godina pošto je došao na vlast, događaji u Misuriju gde je beli policajac izrešetao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << crnog tinejdžera, ostavio ga da četiri sata leži u lokvi krvi na očigled meštana, da bi se na bunt odgovorilo nacionalnom gardom u punoj opremi, protesti i neredi , i represija policije, podsećaju da ta priča, decenije ropstva, segregacije i diskriminacije još traje. I da prvi afroamerikanac u Beloj kući nema nameru da se aktivnije uključi u njeno rešavanje, čak ni u drugoj polovini svog drugog mandata , kad više nema šta da izgubi.
Mnogi su se od mogućnosti da Amerika dobije crnog predsednika dodatno preplašili kada je na naslovnoj stranici„ Njujorkera” 2008. izašla karikatura Mišel Obame u vojničkoj uniformi sa kalašnjikovom oko ramena dok je pored nje stajao Barak Husein Obama, tada tek predsednički kandidat, obučen u belu odeždu kakvu je nosio pokojni Gadafi. Na zidu je stajao uramljeni portret Osame bin Ladena. Ni danas nije jasno šta je autor ove karikature hteo da kaže. Da li je ironizirao sa produkcijom straha kojom su se tada služili konzervativci kako bi od Obame i njegove supruge, odvratili većinsku belu Ameriku , ili je ukazivao na opasnosti od islamskog fundamentalizma i militarizma Afroamerikanaca. Ako je to u pitanju nisu imali ni najmanje razloga za strahovanje. Ni u jednom od međurasnih sporova koji su potom izbijali novi predsednik nije se otvoreno založio za prekid diskriminacije afroameričke manjine.
Obama zna da pravda nije jednaka za sve Amerikance, da je afroamerikanac crnji i sumnjiviji od belog , pa je na njega lakše potegnuti vatreno oružje, da uvek crnce prate u samoposluzi jer sumnjaju da krade. To je , kako je jednom rekao osetio i na svojoj koži. U koju god statističku kolonu da zaviri , može da se uveri da je broj uhapšenih crnaca drastično nesrazmeran u odnosu na belce, da dobijaju veće kazne za iste prekršaje, da ih policajci češće zaustavljaju ,pritvaraju, pucaju u njih, da se teže zapošljavaju, i zarađuju manje para
U Fergusonu, gde je 67 odsto stanovnika crno, radi 50 belih i tri crna policajca. U američkim zatvorima 38 odsto robijaša su crnci, u Vašingtonu tamo gde je sedište crnog predsednika , tri od četiri mladih crnaca proveli su poneki dan , mesec ili godinu u zatvoru.
Snovi crne Amerike :Iako sve to zna, iako se u njegovoj izvrsno napisanoj knjizi „Snovi moga oca” vidi da je u ranoj mladosti duboko osećao i patio zbog rasnih predrasuda i podeljenosti, Obama je uzdržan,gotovo hladan, kad god se u Americi rasplamsa debata o diskriminaciji. Kao da nema pravo da se uključi u ovu debatu ili da mu je zadatak da po svaku cenu održi veštačku ravnotežu ,on izbegava da osudi ubistvo, insistira na tome da „sve mora podrobno da se istraži”, u njegovim izjavama nedostaju osećanja, strast, pa i saosećanje sa žrtvama. Profesor Majkl Erik Dajson sa Džordžtauna nazvao je Obaminu izjavu povodom bunta u Fergusonu„ zapanjujućim propustom epskih razmera”. Obama kao da je optužio demonstrante a ne naoružanu policiju.
Stari Džon Njuson: Zanima me šta bi danas rekao stari Džon Njuson, direktor paradnog orkestra na crnom Hauard univerzitetu u Vašingtonu. Sa njim i njegovim orkestrom sastavljenim od 200 trubača, saksofonista, bubnjara i igrača , provela sam početkom januara 2009. sedam dana, gledajući kako se uvežbavaju za inauguraciju Baraka Obame i za defile Pensilvanija avenijom . Bili su srećni , uigravali su se sa lakoćom, izgledalo je da je Džon Njuson svima njima neki dobar deda. Šalio se , ali je insistirao na disciplini. Prekidao je orkestar, tražio ritam, izražajnu muziku.
Mnogo je toga proživeo kao dete iz Luizijane, pamti dane kada mu nije bilo dozvoljeno da sedne pored belca, ili da uđe u istu prostoriju. Mnogo je proputovao birajući najtalentovanije crne učenike iz cele Amerike za orkestar u Hauardu, čime im je bila osigurana i stipendija. Ceo orkestar je bio svesan koliko je značajno što Barak Obama postaje predsednik.
Neće me biti sramota ako zaplačem , kada budem prolazio sa ovom decom pored predsednika. Ceo moj život proći će mi kroz glavu kao tren, rekao mi je.
Zaista ne znam šta danas misli, dok gleda telo Majkla Brauna, u lokvi krvi i bele policajce koji na nišanu drže demonstrante. Taj mladić, upravo izašao iz lokalne gimnazije , mogao je biti jedan od članova orkestra i student Hauarda u Vašingtonu. Džon Njuson neće više učestvovati sa svojim izvrsnim orkestrom ni u jednoj ceremoniji inauguracije predsednika SAD. Sve nade i energiju polagao je u Obamu.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 24.08.2014.
