Izvor: Politika, 16.Mar.2013, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cena američke avanture u Iraku
Kada je minulih dana američki predsednik Barak Obama prvi put izneo konkretnu američku obaveštajnu procenu iranskog nuklearnog programa, rekavši da je Iran na godinu dana od atomske bombe, mnogi su pomislili da je to zapravo vremenski rok u kojem će SAD sigurno krenuti u napad na iranska nuklearna postrojenja. Ovu pretpostavku podgrejala je i činjenica da je izjava stigla baš uoči desetogodišnjice rata u Iraku koji je, uz rat u Avganistanu, postao simbol američke intervencionističke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << politike s početka ovog veka.
Međutim, činjenica da je Obama u istoj izjavi insistirao da bi „diplomatsko rešenje ovog problema bilo trajnije”, ne govori samo o njegovoj poruci izraelskom premijeru Benjaminu Netanijhuu, već i da su SAD mnogo opreznije po pitanju vojnog intervenisanja u svetu. Znatno opreznije u odnosu na vreme kada je Džordž Buš kretao u invaziju na Avganistan i Irak ili pre toga Bil Klinton u bombardovanje SR Jugoslavije.
Cena američke vojne avanture u Avganistanu i Iraku dovela je do toga da su SAD insistirale da ne budu u prvoj liniji u Libiji 2011. prepuštajući evropskim saveznicima da imaju „svoj rat” u kojem će s vlasti svrgnuti Muamera Gadafija. Još manju angažovanost je svet video prilikom intervencije u Maliju, gde je Vašington samo pružao logističku podršku Francuzima. Ovo ustezanje od vojnih akcija širom sveta, koje se vidi i na primeru Sirije i Irana, predstavlja posledicu, kako Obamine drugačije politike i rezova u američkom vojnom budžetu, tako i donekle naučenih lekcija u Iraku.
Jedna od glavnih lekcija je to da je bila previsoka cena odluke Džordža Buš mlađeg da 20. marta 2003. u iračku pustinju pošalje američke trupe da se uz podršku vojnika koalicionih snaga dokopaju oružja za masovno uništenje koje je navodno posedovao režim Sadama Huseina. Budući da je utvrđeno da irački režim nije imao oružje za masovno uništenje, Buš ne samo što je osnažio loš imidž Amerike kao ratoborne nacije, već je ova vojna avantura koštala američke poreske obveznike vrtoglavih 2.200 milijardi dolara pri čemu od te sume čak 490 milijardi dolara još nije isplaćeno ratnim veteranima.
Iako je Bušova administracija tada procenjivala da će ovaj rat koštati najviše šezdeset milijardi, ceh je bio višestruko veći pri čemu je istraživanje američkog univerziteta Braun pokazalo da je u Iraku za poslednjih deset godina poginulo između 176.000 i 189.000 ljudi. Prema istraživanju, američke žrtve su samo mali deo cene rata – 4.488 pripadnika vojske SAD i 3.400 Amerikanaca koji su ratovali pod ugovorom – dok su najveću cenu platili irački civili kojih je oko 134.000 poginulo u minuloj deceniji. Među poginulima su i brojni pobunjenici, pripadnici iračkih postsadamovskih bezbednosnih snaga, ali i novinari i humanitarni radnici.
Vojna intervencija je pokazala i poprilična ograničenja američke vojne moći pokrenute bez odobrenja Ujedinjenih nacija, kao i nesposobnost Vašingtona da proceni da li su pojedine zemlje na Bliskom istoku uopšte spremne da uskoče u demokratiju po zapadnom modelu. Deo cene ove intervencije je i činjenica da danas mnogi Iračani, nezadovoljni sporom obnovom zemlje, korupcijom, visokom stopom nezaposlenih, jačanjem radikalnih islamista, slabljenjem i onako lošeg zdravstvenog sistema, ali i rastom sektaških sukoba, osećaju nostalgiju za Sadamom Huseinom, ocenjujući njegovu eru kao period „stabilne vladavine”.
S druge strane, ova invazija je doprinela drastičnom srozavanju moralnog integriteta celog zapadnog sveta da reaguje na zločine koje čine neki režimi. Štaviše, irački i avganistanski rat doprineli su da dođe i do ogromnog jačanja antiamerikanizma u muslimanskom svetu i dalo „gorivo” radikalnim islamistima da za sve krive „nevernike u u SAD i Evropi”. Osim toga, Irak je sada pao pod znatno veći uticaj Irana što nikako ne odgovara Vašingtonu.
Sve ovo je uticalo da kada je reč, na primer, o Iranu, Obamina administracija čini sve kako bi izbegla vojnu akciju pa kombinuje diplomatske pregovore i ekonomske sankcije. Prema svemu sudeći, to je i posledica toga da je u Vašingtonu zavladao „vijetnamski sindrom”. Ali, ne „vijetnamski sindrom” koji označava posttraumatski sindrom koji se često javlja kod ratnih veterana, već onaj koji su posle rata u Vijetnamu definisali američki politikolozi objašnjavajući kako je posle te akcije Vašington zbog „psiholoških inhibicija” izbegavao da ulazi u ratne pohode u nezapadnom svetu, svestan da će brojni negativni stavovi pratiti svaki imperijalistički vojni potez.
Međutim, istorija nas uči da je Džordž Buš stariji 1991. Godine posle Zalivskog rata jasno stavio do znanja svetu da se Vašington oslobodio tog „vijetnamskog sindroma”. Izgleda samo treba čekati da se imperija „oporavi”.
Nenad Radičević
objavljeno: 17.03.2013
Pogledaj vesti o: Barak Obama
