Izvor: Blic, 02.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pogled na život kroz snajper
Pogled na život kroz snajper
Srdan Golubović je pre nekoliko dana završio snimanje poslednje scene svog prvog 'velikog' filma pod naslovom 'Apsolutnih sto'. Pripadnik mlade generacije režisera koji je debitovao u omnibusu 'Paket aranžman', a zatim svoj profesionalni angažman nastavio snimanjem spotova za pop-grupe sa beogradske rok, hip hop i rep scene, Srdan Golubović se ovim ostvarenjem dotiče surove atmosfere koja vlada u novobeogradskim blokovima i njenim pogubnim uticajem >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na ljude koje je sudbinski splet okolnosti odveo u takvo okruženje.
'Saša je omladinski šampion Jugoslavije u streljaštvu, a njegov brat Igor je prvak sveta. Igor odlazi na ratište gde biva angažovan kao snajperista i odakle se vraća navučen na heroin. Njih dvojica žive sami, Saša svaki dan gleda svog brata kako propada i prodaje stvari iz kuće. Jednog dana nalazi njegovu snajpersku pušku iz rata i reši da zaštiti i osveti Igora ubijajući ljude za koje misli da su krivi za bratovljevu propast.
Film je savremena urbana priča, u žanru drame sa elementima, slobodno rečeno, sportskog filma; mogao bi da se okarakteriše kao 'beton vestern' jer se odvija na Novom Beogradu u njegovim najozloglašenijim blokovima 61 i 62, u vremenu sadašnjem.
Kakav je bio vaš motiv da obradite takvu tematiku?
-Meni su bili zanimljivi ta priča i njen glavni junak kao mlad čovek, talentovan i predodređen za neki uspeh, najbolji u svom zanimanju, juniorski šampion, koji na žalost, kao i mnogi mladi i talentovani ljudi u ovoj zemlji ne može da se bavi samo svojim poslom i živi neki svoj normalan život, svoje ideale, jer je okruženje mnogo surovije i ne dozvoljava takvoj ličnosti da bude ono što treba da bude. Saša je na neki način glas svih nas, jedan, uslovno rečeno, vitez koji se bori za pravdu i protiv loših ljudi. Taj poriv da se uzme puška i okonča sve zlo postoji u svakom od nas tokom zadnjih deset godina. To je priča o borbi za pravdu koju osećamo u sebi, a negde je potiremo i sklanjamo u drugi plan iz raznih razloga. Sa druge strane, struktura same priče lično me podseća na antičke drame; sirovost i mogućnost predstavljanja takve priče nose u sebi moderan film, spotovskog izraza i prljavije estetike. Nova filmska produkcija je na tragu surovog prikazivanja surovog sveta. Da li postoji mogućnost da se u sadašnjem stanju svesti stvarnost prikaže i na neki drugačiji način ili je filmsko i svakako drugo nasilje postalo živeći trend?
- Ovaj film nije o nasilju već o pitanju pravde, zaštitništva i osvete. O tom pitanju koliko smo mi spremni da se borimo za svoju pravdu i životne ideale, odnosno koliko smo spremni da dignemo ruke od toga i da se pomirimo sa nepravdom koja nam se nanosi. Nasilje kao fenomen ne postoji u 'Apsolutnih sto', ali tačno je da je ono trend u svetskoj i sprskoj kinematografiji. Ovde je suština u viteštvu i zato sam ga okarakterisao kao 'beton vestern' odnosno kao vrstu modernog, gradskog anti-vesterna gde imamo anti-junaka poput onih iz 'špageti vesterna': usamljenog borca za ispravnu stvar. Nasilje ovde nije u strukturi i postupku filma, čak i scene ubistava kojih ima dve se dešavaju sasvim 'politički korektno' - kroz durbin snajpera. Ovaj film nije stilističko prikazivanje sveta nasilja kao što se to vidi u novoj domaćoj produkciji tipa 'kako sve što se događa izgleda u vizuri udobnih kabineta i srednjih godina', niti je naturalistički, već je potpuno realistički. Francuski film 'Mržnja' mi je bio potpuni uzor - takav pogled na život u betonskim enklavama predgrađa. Da li se vaš odnos prema takvom poimanju stvarnosti promenio nakon događaja od 5. oktobra, s obzirom da je klima u kojoj je započeto ovo ostvarenje ipak promenjena?
- Mi smo radili u potpuno nezavisnoj produkciji i nismo imali pomoć državnih institucija, ministarstava i velikih firmi. Ali, istina je da smo dobijali određene signale da takva priča nije dobra za trenutak u kome smo živeli i vladavinu onih koji su bili do tog petog okotobra. S te strane smo ušli u film prilično hrabro, mada je vrlo moguće da će se stvari tako menjati da možda više neće biti priča kao što je ova. Nadam se, iskreno, da će tako biti. Ovaj film je iz već prošlog vremena, ali sigurno je da takvih priča neće potpuno nestati. Hoće li publika početi malo bolje da reaguje na umetnost sa urbanim, uslovno rečeno, rok predznakom s obzirom na dugogodišnju favorizaciju izobličene verzije folk kulture?
- To se ovde neće tako lako desiti. Te neke urbane kulture biće onoliko koliko smo mi urbani. Ono što je najvažnije sada jeste to da urbana kultura dobije svoje mesto u društvu, a da pri tom ne nestane neka druga, recimo, folk kultura. I ona treba da postoji, to je potpuno opravdano, samo što urbani jezik, koji bi trebalo da egzistira u muzici, filmu i ostalim ostvarenjima mora da postane profesionalni, umetnički i zanatski nivo. Lično, želeo sam da ovaj film bude nešto drugačije u odnosu na dosadašnje norme i da bude film pomenute spotovske estetike, jer sam ja pripadnik generacije odrasle na estetici MTV-a. Nije bio moj hir ili manir da napravim takvu dinamiku - već nužnost, jer je to naš generacijski kod: brže, uzbudljivije, prljavije, slobodnije forme. To je nešto što je u svetu već postalo legitiman filmski jezik. Da se vratim na ono što sam maločas napomenuo: svakoj kulturi i estetici treba dati određeno mesto u društvu. Branimir Gajić
