Izvor: Politika, 24.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dnevnik jedne trudnice
"Kaži mi, kaži, kako da te zovem. Kaži mi, kaži, kakvo ime da ti dam?". Da, to je to aktuelno pitanje ovih dana u mojoj porodici, aktuelnije i od samih izbora. O ovoj važnoj dilemi zaseda gotovo čitava familija. Matorci se malo zaneli, pa smislili čitav spisak želja. Jedni bi da se još nerođeno unuče zove po prababi ili dedi, a treći po tetki, dok bi neki želeli da dete isključivo nosi kraljevsko ime, dok pojedini članovi porodice ipak navijaju za kosovski mit i čuvene junake naših >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << narodnih pesama. Bogami, ozbiljno se zahuktala ova polemika. Zaseda okrugli sto vitezova, bez bogzna kakvog učešća roditelja. Njih izgleda niko ništa ne pita. Ali, neka ih, neka se nadaju! Muž i ja se samo pogledamo, smeškamo i namigujemo jedan drugom, u fazonu – "samo se vi zabavljajte, mi već imamo svoje favorite u rukavu". Jednoga lepog dana samo ćemo doći iz opštine sa ličnim papirima naše bebe na kojem će se naći ono ime o kojem smo svih ovih devet meseci maštali. Pošteno, zar ne? Ni po babu, ni po stričevima, već po roditeljima najrođenijima.
Ma ne ljutimo se mi na naše bližnje, taman posla! Oni se zaista raduju. Zapravo, baš su slatki u svojim maštanjima. Neka bake i deke, ujaci i stričevi imaju čime da se zanimaju. Neka navijaju, neka su inventivni, neka svoje dane ispune i nekim drugim sadržajima! Ionako nam svakodnevica i nije baš mnogo ružičasta. Uostalom, baš me dobro zasmejavaju svojim predlozima. Ponekad mi se čini kao da sam se vratila na početak prošlog veka. Svakakvi se tu predlozi pominju: od Pantelije, Maksimilijana, Perside do Angeline, Vida i kojekakvih nesvakidašnjih imena. Posle ovog bučnog nadvikivanja sledi osmišljavanje nadimaka za naše mezimče. Familija na kraju zaključuje da nijedno ime nije dovoljno dobro, jer ispadne da se od svakog imena može izvesti nadimak koji bi mogao, ne daj bože, da naruži dete. Kao da možemo od toga da ga zaštitimo! A i da nema tih ludih nadimaka, po čemu bismo pamtili detinjstvo?
I tako, dok beba odbrojava sate do svoje svečane premijere, ni ne sluti kakva mu se imena "kuvaju". Kad bi bebe umele da pričau, baš me zanima šta bi nam rekle. Verovatno – "Ajde, matorci, ne smarajte!" ili "Baš ste staromodni, meni se to ime nimalo ne dopada" ili "Fuj, neću!"... I da li smo i mi baš uvek voleli naša imena? Nismo li ponekad potajno patili zbog njih jer smo želeli da se zovemo tako jednostavno, moderno, po imenima naših idola?
Suprug i ja smo ovih dana najbolje diplomate. Dok u kući vlada prava histerija zbog skorašnjeg dolaska bebe, mi mirno ćutimo i ne damo se. Ni "a" da kažemo o onome što smo osmislili. Pustićemo ih da se izduvaju i da misle da su pobedili, odnosno da su kumovali imenu, a zatim kada se beba useli u naš dom odlučićemo samo mi koje ime da damo novom članu porodice. Kum će to, naravno, da potvrdi. Možda će bebine oči same reći ili osmeh ukazati na pravo ime... Čekajte familijo, prvo da vidimo naše mezimče, da se upoznamo sa njim. A ime će jednostavno doći samo od sebe. Za sada on je za nas samo slatka mila beba sa kojom non-stop pričamo kao sa odraslim čovekom, preko stomaka, kao preko slušalice. I da znate da nam često odgovara. Voli tu suptilnu komunikaciju. U tome je ključ – dobra komunikacija, tolerancija i razumevanje. Čini mi se da ćemo se suprug i ja tu dobro snaći. Tolerancija nam je, kao kakvim političarima, dobro poznata reč. A sada nas svi redom izvinite, trenutno smo obuzeti činom rađanja. Zatvaramo radnju! Beba samo što nije zakucala na vrata. A za nju se treba pripremiti. Ljubav tu definitivno pomaže.
[objavljeno: ]
