Izvor: Glas javnosti, 30.Maj.2011, 07:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za restituciju potrebno najmanje dve milijarde evra
BEOGRAD - Stručnjak za imovinsko-pravne odnose Milan Parivodić ocenio je da bi se maksimalni iznos predviđen za obeštećenje starih vlasnika u procesu restitucije kretao od nešto manje od dve milijarde, pa do maksimalnih četiri milijarde evra.
Parivodić koji je bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i autor nacrta zakona o denacionalizaciji za vreme prethodne Vlade premijera Vojislava >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Koštunice, objasnio je na skupu o evrointegracijama Srbije kako vidi povraćaj imovine od koga bi koristi imala i stari vlasnici ali i država.
Parivodić je izneo protekle sedmice da je došao do zaključka da od 73.000 zahteva podnetih za povraćaj imovine, ne bi moglo da bude više od od 30.000 do 40.000 ljudi koji potražuju državne obveznice, jer imovina ne može da im bude vraćena u naturi ili zemljištu.
Parivodić je naglasio da, otuda izdatak za obeštećenje ne bi bio veliki, a Srbija bi taj teret mogla da podnese. On predlaže da se za osnovicu obračuna vrednosti objekta koji ne može da se vrati u naturi uzme ona koju Poreska uprava koristi za obračun poreza na imovinu za minulu godinu.
“Kako je reč o starim objektima jer su građeni pre drugog svetskog rata imali bi odmah umanjenje od 60 odsto. Time se osnovica obračunava na 40 odsto vrednosti i tako imate tačnu kalkulaciju”, objasnio je Parivodić.
”Dakle, svako može danas da dođe sa prošlogodišnjim rešenjem za plaćanje poreza na imovinu i mi bi odmah mogli precizno da kažemo kolika je vrednost objekta”, naveo je Parivodić.
Parivodić se zalaže i za mogućnost da vlasnik objekta i zemljišta mogu da sklope ugovor i da ih ekonomski interesi “nateraju” da konsoliduju uzajamni vlasnički odnos.
“Kada je zemljište oteto bez naknade ili se za njega plaća beznačajno niska naknada, to zemljište treba vratiti u svojinu originalnom vlasniku i uspostaviti zakonski regulisani odnos zakupa između vlasnika objekta i starog vlasnika zemljišta, po cenama koje će opština određivati kao što sada određuje naknade za građevinsko zemljište”, smatra Parivodić.
Parivodić je naveo da tako vlasnik objekta ne bi mogao da nadziđuje objekat bez saglasnosti vlasnika zemljišsta, a jedno od rešenja je da vlasnik zemljišta dobije stan na nadzidanom delu.
“Znači, oni moraju da se dogovore ukoliko hoće nešto da urade. Na taj način, se 'prenosi' teret restitucije građevinskog zemlijišta na one koji će imati direktne koristi od tog zemljišta”, kazao je Parivodić, naglašavajući da bi se jedino tako moglo da dođe do “konsolidacije svojine na objektu i zemljištu”.
On je objasnio da njegov predlog nije novina, već da postoji u uporednom pravu Švajcarske i Nemačke.
Na pitanje novinara da nije reč o komplikovanom odnosu, jer je teško očekivati da se postigne saglasnost po svakom pitanju, on je odgovorio da se ta situacija ne bi razlikovala od današnjih dogovora između stanara zgrade.
Ti stanari predstavljaju klasičnu vlasničku zajednicu i većina se pita za moguće intervencije na zgradi, poput nadziđivanja.
“Kada tome dodate vlasnika zemljišta, dobijate samo još jednog člana čiju saglasnost treba da dobijete”, objasnio je Parivodić.
Parivodić smatra da koncept po kome država “poklanja zemljište svima” nije dobar jer se zemljište vraća svima pa i onima koji su bili u prilici da svojevremeno otkupe stanove za 50 evra ili vile na Dedinju za 6.000 evra.
“Po tom konceptu država širokogrudo poklanja zemljište svima. Vraća bivšim vlasnicima zemljište kada se ispostavi da je vlasnik objekta, ali zemljište dobijaju i oni koji su otkupili stanove za 50 evra, čime se jedan ogroman fond nacionalne imovine poklanja”, ocenio je on.
Treba uzeti u obzir i brozove eksproprijacije koje su takođe bile jedan od načina otimanja imovine, ta imovina je takođe oduzimana bez pravične ili čak bez ikakve naknade. Evo npr. za vrednu nekretninu u centru Beograda davali su simboličnu nakandu u vrednosti jedne prosečne tadašnje plate a visinu naknade su određivali na osnovu procene vrednosti građevinskog šuta posle rušenja a što je smešno . Ono što čoveku nisu nacionalizovali to bi mu eksproprisali. Pritom su vlasnike diskriminisali u odnosu na stanare i zakupce, jer su investitori zaštićenim stanarima obavezno davali nove stanove na korišćenje a vlasnicima tek ako nešto preostane. Na taj način su mnogi vlasnici ostajali bez jedinog doma i bivali primorani da se potucaju i snalaze.
Pogledaj vesti o: Zakon o denacionalizaciji, Restitucija
