Izvor: Politika, 29.Okt.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji klin u čorbi
Demokratska stranka u srpskoj politici jeste ono što je „Riblja čorba” u srpskom rokenrolu, rasadnik budućih samostalnih političkih to jest estradnih subjekata
Izbor Sande Rašković-Ivić za novu predsednicu Demokratske stranke Srbije i posledični odlazak iz DSS-a nekih od najistaknutnijih članova (Vojislav Koštunica, Vladeta Janković, Bora Đorđević...), a nakon što su ovu stranku već >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << napustili Nenad Popović i Siniša Kovačević, izazvali su veliko interesovanje javnosti. Na prvi pogled, neobično je da se tolika pažnja posveti događanjima koja se tiču jedne vanparlamentarne partije. Sa druge strane, upravo je Koštunica kao lider DSS-a i DOS-ovo kompromisno rešenje za izborno rušenje Miloševića koje se pokazalo uspešnim, personifikovao prvi period postpetooktobarske Srbije, pa je logično da se urušavanju njegove stranke posveti dužna pažnja. Ipak, čini mi se da višak zanimanja za ovu problematiku nema toliko veze sa samim Vojislavom Koštunicom, koliko sa simboličkim krajem cele jedne političke paradigme. U tom smislu, moglo bi se čak kazati da osipanje DSS-a predstavlja finalnu fazu raspada DS-a.
Kad sam već pomenuo Boru Đorđevića, priču o mestu Demokratske stranke u srpskoj politici mogu započeti i sledećom analogijom: Demokratska stranka u srpskoj politici jeste ono što je „Riblja čorba” u srpskom rokenrolu, rasadnik budućih samostalnih političkih to jest estradnih subjekata. Šta hoću reći? DSS se odvojio od DS-a onako kako se od „Riblje čorbe” odvojio Momčilo Bajagić, a LDP opet onako kako se od „Čorbe” odvojio Nikola Čuturilo. U tom smislu, šanse za politički uspeh recentnih DSS-ovih prebega slične su šansama za eventualni estradni uspeh pojedinih Bajaginih „instruktora pozitivne geografije” koji bi se sada odlučili na solo karijeru.
U jednom od svojih poslednjih javnih istupa, krajem 2012. godine, Srđa Popović je, parafrazirajući Kurta Vonegata, primetio kako su u srpskom društvu „zapleti raspleteni, procesi završeni, a političke teme potrošene”. Na prvi pogled paradoksalno, to ne znači da politike više nema, ali znači da je politika ponovo, nakon šezdesetosmaške opsesije moralom, pre svega – realpolitika. (Zato je Popović i rekao kako „beli listići nisu politika. Oni imaju simboličan značaj i to pre svega na kulturološkom i moralnom planu”.)
Ako postoji stranka u Srbiji koja je nastala na tragu – u najširem smislu reči – šezdesetosmaške moralističke paradigme, onda je to Demokratska stranka čije je osnivanje, to jest obnova, najavljeno krajem 1989. godine, dok još nije postojala zakonska osnova za višepartijski sistem. Zbog kadrova poput Dragoljuba Mićunovića, Koste Čavoškog, Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića i niza drugih disidenata iz sedamdesetih godina, a naročito zbog ljudi kao što su Desimir Tošić i Borislav Pekić, čiji disidentski staž počinje u prvim godinama nakon Drugog svetskog rata, ova stranka je isprva bila sinonim za antikomunističku opoziciju. U intelektualnom prtljagu najistaknutijih članova i funkcionera Demokratske stranke bio je ljudskopravaški angažman, borba za slobodu govora i civilno društvo, cela paleta moralističkog delovanja. U svim razlazima i ćelijskim deobama izvornog DS-a, svaka stranka koja je od nje nastala trudila se da baštini upravo taj simbolički oreol. Stranke nastale iz izvornog DS-a – uključujući i današnji DS – imaju različite poglede na nacionalizam, nacionalne interese, evropske integracije i gomilu drugih pitanja, ali sve pokušavaju da neguju moralističku i intelektualnu pravovernost.
U četvrt veka najnovijeg srpskog višestranačja, najpominjaniji i najkomentarisaniji personalni poraz jeste onaj rakovički iz 1990. godine kada je u direktnom izbornom sučeljavanju Borislava Pekića pobedio Vojislav Šešelj. Mnogi talentovani publicisti ispisali su desetine i stotine komentara o, po njima, apsurdnom trijumfu četničkog vojvode i opskurnog nacionaliste nad jednim od najboljih modernih srpskih pisaca i čovekom koji je robijao zbog demokratije i svojih ideala. Ima nečeg jednako megalomanskog i inverzno nacionalističkog u korišćenju tog primera za ilustrovanje teze po kojoj su, eto, samo Srbi ti koji su tobože osuđeni i prokleti da uvek biraju gora rešenja. Negde baš u vreme kad je Šešelj pobedio Pekića, na drugom kraju sveta, u državi Peru, na predsedničkim izborima je Alberto Fudžimori, budući zločinac osuđen na 25 godina zatvora zbog naredbe odredima smrti da ubiju 25 ljudi, pobedio Marija Vargasa Ljosu, budućeg nobelovca. To što je neko dobar pisac nikako ne znači da je vešt političar.
Srbijom danas vladaju Šešeljevi, a ne Pekićevi naslednici. To jednom može da se promeni samo ako se shvati da je demokratija upravo onaj oblik društvenog uređenja u kome je sasvim moguće i logično da Šešelj pobedi Pekića i da tako nešto, samo po sebi, ne mora da bude loše. „Kome je do morala, neka ide u crkvu”, rekao je jedanput Zoran Đinđić. Politika se meri drugim aršinima. Dokazuje to i aktuelno odumiranje DSS-a, iz koga bi ostaci ostataka DS-a morali nešto da nauče pre nego bude kasno.
Pisac i novinar
Muharem Bazdulj
objavljeno: 29.10.2014.
.jpg)
