Izvor: Vesti-online.com, 05.Mar.2013, 13:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mojih 10 godina bez Voje (4): Pobediće ih, ako ga ne ubiju

Još lider radikala iza ledenih zidova Ševeningena, čestito nije ni oplakao svoju majku, a Jadranka se u Srbiji susrela sa novom nevoljom. Naime, sredinom oktobra 2007. godine, nepunih mesec dana pred početak suđenja, novinar Dejan Anastasijević napisao je tekst, kako je navodno lider radikala, Vojislav Šešelj, sastavio nekakav spisak, koji je navodno njegova supruga Jadranka donela u Beograd i da je taj spisak bio povod za bombaški napad na njegov stan.

- Bila je >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << to još jedna u nizu kleveta, a motiv Anastasijevićevog teksta je bio da demorališe Vojislava pred početak suđenja. Uostalom, iz te kuhinje već su lansirani slični tekstovi. Kako se početak suđenja bližio, napadi tog tipa su bivali sve žešći. Drugi motiv, za klevetanje Anastasijevića je pokušaj da se naša porodica dovede u opasnost - priča Jadranka.

Razgledamo slike, Vojislav Šešelj kao vojnik, kao najmlađi doktor nauka, kao politički kandidat za predsednika Srbije. Fotografije lidera radikala u stranci sa stranačkim kolegama, sa sinovima u dvorištu, sa saradnicima. Čitamo još dva pisma sinova ocu.

"Dragi tata, na onom takmičenju o kojem sam ti pisao osvojio sam treće mesto i dobio diplomu. Posle tog takmičenja, ja, moja učiteljica i ostali učesnici smo bili u stranci. Iz matematike i društva na testovima dobio sam pet. I dalje treniram odbojku i sve sam bolji. Podigli smo odbojkašku mrežu na livadi. Mnogo mi nedostaješ i puno bih voleo da te vidim. Najviše te voli tvoj sin Aleksandar."

- Provodim po osam sati dnevno sa njim, koliko je maksimalno dozvoljeno. Nemam pristup njegovoj ćeliji i sve vreme sedimo za stolom u sali za posete pregrađenoj paravanima. Razgovaramo o svemu. Najvažnije mi je da se uverim da je dobro i zdravo. Mada živi u teškim uslovima, Vojislav nikad nije neraspoložen. Važi za glavnog zabavljača u zatvoru - kaže Jadranka dok joj nežnost preliva lice i dodaje da joj je suprug najveća snaga i ako je hiljadama kilometara udaljen.

U istoj beloj koverti još dva pisamca od Mihajla i Vlade. Rukopisi neispisani, dečji i nevini...

"Dragi tata, u školi mi je lepo. I nosim protezu. Danas smo igrali fudbal i pobedila je Srpska radikalna stranka, tri prema jedan. Još malo pa ćemo da peremo bazen. Pa ćemo da se kupamo. Malo sam oslabio, ali trebam još malo. Beba je porasla i malo je nevaljala. Jedva čekam da se javiš. I voleo bi da te vidim. Voli te tvoj sin Mihailo".

- Vlada je imao četiri godine kad je Voja otišao i njemu je odrastanje bez Voje negde, verovatno najteže i palo, jer ova dvojica su makar imala neko bistrije sećanje na trenutke provedene sa Vojom. Vlada se malo toga seća pa je valjda kod njega zato i izraženija potreba da u svemu sustigne Aleksandra i Mihajla, tako je i sa pismom - nastavlja ispovest Jadranka.

"Dragi tata, bio sam sa Čobijem u luna-parku i na brodu. Dobar sam i slušam mamu. Dobiću kompjuter. Volim te najviše", napisao je Vlada u pismu iz 2005. godine.

Pred početak suđenja, novembra 2007. godine, Jadranka je sa najmlađim sinom, Vladimirom bila u Ševeningenu.

- Sećam se kao da je bilo juče, Vojislav je bio odlično raspoložen. Nestrpljivo je čekao početak suđenja i uvodnu reč tužioca. Pun entuzijazma, uveren u pobedu, kao i danas deset godina kasnije! Plašim se samo za njegovo zdravlje i da mu nešto ne urade i spreče ga da ih pobedi. Nekoliko puta bilo je kritično, a to što mu se dešavalo bilo je jako sumnjivo. Bila sam zadivljena njegovom odbranom, mada ništa manje od Vojislava i nisam očekivala. Svi naši prijatelji takođe. Tih dana su mi se telefoni usijali. Za njih je fantastična Vojina odbrana bila iznenađenje, ali ja sam znala da će on da dominira! Ostao je isti, oštar, konkretan i neustrašiv - priča Jadranka.

Kaže da se Voja nije promenio i da joj se čini da je još jači i snažniji. Zanima ga šta se dešava u Srbiji i najsitniji detalji iz života porodice. Drago mu je, veli Jadranka, što se u Srbiji prati šta se dešava u Hagu i što ga narod doživljava kao spas i nadu. U Ševeningenu je pod budnim okom kamera, što joj je u početku smetalo, ali ističe da je sa tim naučila da živi i ona i njen suprug.

- Imam utisak da govorim pred širokim auditorijumom. Međutim, čovek se na sve navikne. Ponekad, dok ga slušam, čini mi se da se ne obraća samo meni, već i onima koji nas gledaju na nekom monitoru - iskreno kaže sagovornica "Vesti".

- S vremena na vreme se osećam bespomoćno i potreban mi je njegov savet. Ali, kad god ga zamolim da mi razreši neku dilemu i kaže mi šta da radim, on mi na to odgovori, kako sam dovoljno pametna da sa tim sama izađem na kraj. Ne dozvoljava mi da se uspavam i oslanjam na njega. Uči me da budem samostalna - priznaje bez snebivanja Jadranka Šešelj.

Nastavak na Vesti-online.com...