Izvor: NoviMagazin.rs, 22.Mar.2017, 13:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mijat Lakićević: Osveta najboljih đaka
Za školu se u Srbiji često kaže da predstavlja osvetu loših đaka. Za politiku bi se, međutim, moglo reći da predstavlja osvetu onih najboljih.
Na političkoj sceni ubedljivo preovlađuju odlikaši, ali nam je politički život ispod svakog nivoa, a opšte stanje u zemlji jedva ako zaslužuje mršavu dvojku.
Slično pokazuju kandidati za predsednika države. Najstariji među njima Vojislav >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Šešelj bio je svojevremeno među najboljim studentima sarajevskog univerziteta, a najmlađi, Miroslav Parović, koji “baštini” Šešeljeve ideje, bio je student generacije na novosadskom Tehničkom fakultetu. Šta reći za “glavnog pretendenta na presto” Aleksandra Vučića, “najboljeg studenta beogradskog Pravnog fakulteta ikad”, kako je to svojevremeno rekao dekan Sima Avramović.
Ako se jednog dana zaista krene u reformu obrazovanja, onda bi je možda trebalo početi od pitanja: kako naš prosvetni sistem “proizvodi” tako antiprosvetiteljski nastrojene ljude, zašto su naši najprimerniji učenici antidemokratski i antiliberalno opredeljeni?
Nije to sve iz škole, reći će neko, ima nešto i od kuće, što je tačno, ali nije u tome poenta. Retko se kad, ako ikad, u novijoj istoriji Srbije iskazivao takav – tako snažan i tako širok – prezir prema pravnoj formi, tj. formalnoj zakonitosti, kao u vreme vladavine tog, maločas pomenutog superstudenta. Pravo je postalo izraz samovolje, pa i zlovolje. I to na svakom koraku, na svim nivoima, u svim prilikama. Počev od njega samog, koji “ponosito” izjavljuje da bi zakon rušio, ne tajno i noću kao oni fantomi iz Savamale nego javno i usred bela dana. Preko predsednice Skupštine, koja je zakazujući predsedničke izbore čitav set izbornih zakona zgazila, što reče neko, ko mače muškatlu. Do ministarke pravde, koja je bez ikakvog razloga, “jer joj se može”, ali očigledno samo zato što ne pripadaju korpusu vladajuće partije, smenila tri ispitivača na pravosudnom ispitu. Ministarka Kuburović, međutim, ne mora više da se trudi; šta god da uradi, njenu karijeru je zauvek obeležilo svečano otvaranje lifta koji – može li za pravnika biti većeg blama – nije imao upotrebnu dozvolu.
Najgore je ipak u unutrašnjosti Srbije, daleko od velikih medija. Naprednjačka sila pritisla, disati se ne može. Lokalne vlasti su načisto “preparirane” članovima Srpske napredne stranke jer je tzv. reforma javne uprave iskorišćena da se iz nje izbace (skoro) svi nepodobni, a ubace podobni partijski kadrovi, pa deru li deru.
Namera je jasna: beskrupulozna manifestacija moći, čak i kada ona izaziva odbojnost kod dela građana. Računa se da će ta sila za većinu ipak biti privlačnija.
Stiče se utisak, za koji se iskreno nadamo da će biti pogrešan, da nema ničeg što neće biti učinjeno da bi se sačuvala vlast jednog čoveka. Tako da u ovom času niko ne može da garantuje da se u postizbornoj noći neće pojaviti neki novi fantomi. Samo što ovog puta neće biti tako malobrojni i što njihova meta neće biti “tri barake”.
