Izvor: Politika, 22.Apr.2012, 20:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako propadaju velike sile
Impresije o francuskoj predsedničkoj kampanji
Ove godine ću po prvi put glasati na predsedničkim izborima u Francuskoj. Već nedeljama pokušavam da donesem najbolju moguću odluku, ali u tome nikako ne uspevam.
Sećam se mojih poslednjih predsedničkih izbora u Srbiji 1997. godine, kada su među kandidatima bili Vuk Drašković i Vojislav Šešelj. Inače kumovi u privatnom životu, tada su postali politički protivnici i tokom kampanje jedan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << drugog optuživali da nisu pravi Srbi nego Hrvati. Bilo mi je žao što mi od takvih kandidata zavisi sudbina i zamišljala predsedničke kampanje u modernim državama u kojima kandidati raspravljaju o temama koje su zaista bitne za sve građane.
Ovih dana, dok pratim francusku kampanju, hvata me jeza kada vidim koliko su neke stvari svuda iste. Koliko narod bira ljude koji su im najsličniji i koliko, na kraju krajeva, sami zaslužuju svoju sudbinu.
U Francuskoj ne može svako da se kandiduje za predsednika, nego samo onaj ko ima veze i novac. Potrebno je sakupiti pet stotina potpisa od opštinskih vlasti, koje uvek pripadaju većinskim političkim partijama i mogu da onemoguće nepoželjnu manju partiju da učestvuje. Tako je ove godine onemogućen bivši premijer Dominik De Vilpen, koji se pred Ujedinjenim Nacijama usprotivio ratu u Iraku, ali je zato potpise dobio izvesni Žak Šeminad, čudni kandidat koji predlaže da se naseli planeta Mars.
Nikola Sarkozi u kampanji (foto Rojters)
Kada je počela kampanja, prvo su se vodile žučne debate oko halal mesa i obaveznog informisanja potrošača kako ne bi konzumirali ovu vrstu hrane ukoliko to ne žele. Onda je došlo do serije ubistava u Tuluzu i mnogi su optuživali predsednika Sarkozija da koristi ove događaje kako bi mu porasla popularnost. Ovih dana se raspravlja o reformi pravila za dobijanje vozačke dozvole, dok zemlja tone u sve veće dugove i nezaposlenost. Francuska živi u negiranju realnosti, napisao je britanski časopis The Economist, jer je ekonomska situacija veoma slična španskoj, gde je vlada makar započela reforme kako bi spasila ono što se može spasiti.
Socijalistički kandidat Fransoa Oland, inače veliki favorit, između ostalog se zalaže za legalizaciju homoseksualnih brakova, eutanazije i pušenja marihuane. Pre nekoliko nedelja je izjavio da će iz ustava izbrisati reč “rasa” jer se zalaže za jednakost svih ljudi. Ovde se inače krivično odgovara za rasističke izjave i postoji čitav niz zakona koji omogućavaju sudske postupke i dobijanje odštete, ali će svi postati neustavni ukoliko se iz ustava izbriše reč “rasa.” Onda će ljudi moći da nekažnjeno vređaju jedni druge, jer se ne može krivično odgovarati za prekršaj koji ne postoji. Bilo bi lepo kada bi Fransoa Oland zakonom zabranio reč “nezaposlenost...”
Sa druge strane, predsednik Sarkozi je započeo veliki broj reformi i time izazvao opštu netrpeljivost, a najtužnija je njegova imigraciona politika. Zakoni za dobijanje boravka su veoma pooštreni, bez obzira da li se radi o azilantima, stranim studentima ili onima koji dolaze iz porodičnih razloga, a zarekao se i da će proterati trideset hiljada ilegalnih imigranata godišnje. To se, naravno, čini u izrazito nehumanim uslovima, a progoni rumunskih Roma su mnoge podsetili na najgore momente
Žan Luk Melonšon (foto Rojters)
Sledeći kandidat po broju simpatizera je ekstremni levičar Žan Luk Melonšon, koji se usudio da kaže da Kuba nije diktatura i koji otvoreno vređa novinare i ostale sagovornike. Inače važi za najpismenijeg kandidata jer često citira velike pisce. Tako je na jednom mitingu rekao, “Ja sam buka i bes!” a nezgodni novinari su odmah pronašli da je citirao Šekspirovog Magbeta koji veli, “Život je priča koju idiot priča, puna buke i besa – a ne znači ništa…”
Prošle nedelje sam otišla na pijacu, gde je jedan veoma krupan muškarac delio letke za Melonšonovu partiju. Rekao je da trenutni sistem mora da se promeni jer je država podigla kirije socijalnih stanova za sve one koji nisu siromašni, tako da sada mora da plaća 900€ a on i supruga imaju penzije od “samo” 3200€. Ja sam primetila da su socijalni stanovi zamišljeni za siromašne koji ponekad žive sa samo 500€ te da on sa takvim primanjima može da kupi kućicu u predgrađu, na šta se razbesneo. Počeo je da spominje revoluciju i podmetanje bombi, na šta sam se ja brže-bolje izgubila odatle.
“Ne brini,” – rekao mi je kolega sa posla. “Vlast ne pripada političarima nego nama, finansijskom sektoru. Ja čak neću ni da glasam, jer se sve svodi na isto.”
Za to vreme, dok narod sluša debate o halal mesu, sprema se nova kriza evro zone koja će ovog puta zahvatiti Francusku, dovesti u pitanje njenu suverenost i dovesti u opasnost zajedničku valutu. A onda će najverovatnije doći do nemira, velikih demonstracija i uništenja socijalne države koja živi na kredit. Nijedan kandidat nije konkretno objasnio na koji način misli da smanji državni dug, jer svi izgleda nameravaju da nastave sa troškarenjem kada dođu na vlast.
Zato su francuski liberali, koji nemaju svoju partiju jer ih nema mnogo, osmislili šaljivu kampanju tokom koje su predložili kandidata Frederika Bastijata, koji je umro još 1850. godine. On se borio za što manje učešće države u ekonomiji i smatrao da ljudi treba da sami raspolažu plodovima svog rada, umesto da im se nameće državni monopol.
Stalno razmišljam o bivšoj Jugoslaviji i o tome kako ju je prezaduženost dovela do hiperinflacije, građanskog rata i konačnog raspada.
Uvek sam mislila da je naša zemlja previše mala i da je iz tih razloga uvek bila u krizi, ali izgleda da i veće države mogu da bankrotiraju. Što je najgore, zbog ekonomske krize je kod nas došlo i do razvoja nacionalizma, a kasnije i do građanskog rata. Kolevka ljudskih prava je već ušla u tu drugu fazu sa progonima Roma i filozofskim debatama o tome da li su sve civilizacije jednako vredne.
Sic transit gloria mundi.
Nataša Jevtović, Pariz, Francuska
objavljeno: 22.04.2012.
Pogledaj vesti o: Vojislav Šešelj, Predsednički izbori
