Izvor: Politika, 02.Jan.2013, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada političari pišu o sebi
Mnogi akteri političkog života napisali su knjige sa manje ili više uspeha kod čitalaca. Vladislav Jovanović, bivši ambasador i ministar inostranih poslova, nazvao je svoju knjigu „Rat koji se mogao izbeći”, Vojislav Šešelj objavio je desetine knjiga, Dušan Mihajlović, bivši ministar policije, objavio je dva toma „Povlenskih magli”, a na ovom spisku su još Vesna Pešić, Radivoj Cvetićanin, Vuk Drašković, Mirko Cvetković, Dragoljub Mićunović…
Kada političari >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pišu knjige to se često karakteriše kao pranje biografija. Odgovarajući na pitanje da li je i on to uradio, Vuk Drašković, lider SPO, u vreme kada je objavio knjigu „Meta” sa sećanjima na period do 2000. godine, rekao je: „Neka sude čitaoci zbog čega sam napisao ovi knjigu. Mislim da sam u njoj prvooptuženi i da sam ja najviše na meti”. Objasnio je i da se teško odlučio da napiše ovu knjigu: „Nije bilo lako ponovo prisiljavati pamćenje da se vrati na sve one tragične događaje čiji sam bio učesnik, a najčešće i glavni akter”.
U decembru su izašle dve nove knjige iz pera poznatih političara: Dragoljuba Mićunovića, predsednika Političkog saveta DS-a, i Mirka Cvetkovića, bivšeg predsednika vlade.
Mićunovićeva knjiga „Dijalog s javnošću”, sastavljena je od intervjua. On je rekao da u Srbiji postoji fleksibilan odnos prema istini, pa se relativizuje svaka vrednost i politika i zato je važno sačuvati dokumenta. On je učestvovao u javnom životu i želeo je da pruži mnoštvo dokumenata i odabrao je intervjue iz kojih se vidi o čemu je poslednje dve decenije govorio. „Iz ove knjige može da se vidi kakav sam bio prema ključnim stvarima, poput odnosa prema miru, ratu, slobodama, važenju prava, toleranciji, diskriminaciji, kao i da li je to kod mene bilo relativizovano ili ne”, kazao je Mićunović.
Cvetkovićeva knjiga „Argumenti i predrasude” je presek rada njegove vlade od 2008. do 2012. godine. U prvom delu knjige opisuje šta je bilo predviđeno da vlada uradi i šta je urađeno, a šta ne, a u drugom delu polemiše sa, populističkim stavovima. Cvetković kaže da njegova knjiga nije dnevnički zapis već da razmatra procese i da nije knjiga o ličnostima iako negde nije mogao da izbegne pominjanje imena. U njoj su opisani procesi, koji su se objektivno dogodili, kako ih je videla javnost i kako ih je on doživeo.
Žarko Korać, predsednik SDU (Socijaldemokratska unija), rekao je da su mnogi političari pisali memoare, a da u najpoznatije spadaju memoari Vinstona Čerčila u pet tomova. „Kako su napisani svedoči podatak da je za njih dobio Nobelovu nagradu za književnost. Mile Isakov je pisao knjigu o DOS-u i Vladan Batić je napisao knjigu. To jako vole istoričari i prosto ih mole da pišu i prilože dokumenta jer onda oni to ukrštaju i dolaze do novih saznanja. U svakom slučaju ostaje svedočanstvo”, kazao je Korać.
On je naveo da često knjige ne pišu glavni akteri već oni minorni da bi prenaglasili svoj značaj. „Od 1990. godine ima mnogo knjiga sa velikom dozom neobjektivnosti i namernih falsifikata, ali i to je jedno od svedočanstava. Pitanje je i da li je političar sam pisao knjigu ili je napisao neko drugi. Mnogi naši političari su nepismeni i ne mogu da zamislim da su sami pisali knjige. Što se tiče podataka, ako su netačni, videće se iz drugih dokumenata i znaće se da pisac laže”, dodao je Korać.
Predsednik SDU pominje Koču Popovića nekadašnjeg političara, književnika, pesnika i nadrealistu, koji je svoje uspomene zapečatio u Akademiji nauka i deponovao na određeni period. „Taj datum nije odmah posle njegove smrti, što verovatno znači da želi da i ostali akteri u dokumentima ne budu živi, kada budu obelodanjeni. U memoarsku literaturu spadaju i knjige Veljka Mićunovića ’Moje uspomene’ kao i knjiga Gojka Nikoliša”, dodaje Korać.
Žarko Trebješanin, psiholog, objašnjava da knjige ne pišu samo političari već i druge javne ličnosti, naučnici, biznismeni, estrada… „Oni imaju potrebu da zaokruže svoj rad. Te knjige se dobro prodaju, ali nisu uvek pouzdane. Kada se ljudi sećaju svoje prošlosti to je nepouzdano, to je rekonstrukcija. Neke stvari su zaboravili i ne treba ih odmah optuživati da lažu. Ipak, neki političari svesno lažu”, kaže on.
Trebješanin podseća na političara iz devedesetih godina Borisava Jovića koji je napisao knjigu o dramatičnim događajima sa dalekosežnim posledicama „Poslednji dani SFRJ”. „Takvim knjigama njihovi pisci žele da se racionalizuju događaji i da se prikažu u najboljem svetlu. Memoari nisu uvek pouzdani. Ali, i oni su potrebni, pošto neke stvari ne možemo saznati iz istorijskih dokumenata, jer su se pojedini razgovori vodili u četiri oka i treba ih ukrstiti sa dokumentima. I to ima svoju vrednost”, rekao je Trebješanin dodajući da pošto ne mogu da se izmene događaji i život, mogu bar malo da se ulepšaju.
Ivana Anojčić
objavljeno: 31.12.2012.
Pogledaj vesti o: Vojislav Šešelj
