Izvor: Blic, 22.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uvode red pred kraj privatizacije
Na aukcijskim prodajama društvenih preduzeća od sada će moći da učestvuju samo potencijalni kupci sa čistim sudskim dosijeima. Ko ne donese potvrdu da nije krivično osuđivan i da se protiv njega ne vodi krivični postupak, biće eliminisan već u pretkvalifikacionoj fazi. Druga mera je da više neće moći da se obavlja pazar na rate. Kupovina preduzeća na rate, i to sa otplatom na šest godina, ostaje, ali je ograničena na količinu od maksimum dva preduzeća.
U taj bonus >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pritom ulaze i već pazarena preduzeća, tako da oni koji su ga ispucali gube pravo na kupovinu novih preduzeća na rate, ali za već pazareno preko tog bonusa nemaju nikakvih posledica.
Ove mere, sa revnosnim radom Uprave za sprečavanje pranja novca, Poreske uprave i MUP, trebalo bi da obezbede da u privatizaciji imamo čiste kupce i čiste pare. Nadležni su uvereni da će to postići, a to što ove mere stižu tek u finalu privatizacije govori o neobičnoj logici - bolje ikad nego nikad. Skepsu u stvarni efekat proklamovanog unosi činjenica da je i u svih prethodnih šest godina Agencija za privatizaciju slala podatke o kupcima i Upravi za sprečavanje pranja novca i Poreskoj upravi i nadležnom resoru MUP-a. Nije poznato da je se ijedan kupac zaglavio u tom situ.
Čuveni vojvođanski „kralj drumova i oranica" Mile Jerković je, na primer, u proteklih godinu dana, što na svoje ime što na ime svoje ćerke Višnje Jerković, pazario desetak preduzeća, sa ukupnom cenom od oko 30 miliona evra. Plaćanje tih tridesetak miliona evra ide, tačno je, na rate - na šest godina, odnosno godišnje u proseku po pet miliona evra. Ali, ma koliko bogat bio, ma koliko mu poslovna imperija bila jaka i velika, do tolikog keša na ličnom računu nije lako stići. Da li je Poreska uprava, na primer, za sve ovo vreme zakucala na vrata biznismena Jerkovića i pitala ga za dokazivost porekla tog novca, ili Uprava za sprečavanje pranja novca na vrata banke koja mu izdašno daje garancije.
Jednako zanimljiv segment, ali iz drugog ugla, jeste Mirko Rašić. Ovaj čovek, inače, službenik Filipa Ceptera, u proteklih nekoliko godina je na svoje ime kupio nekad čuvenu spoljnotrgovinsku firmu „Jugometal" za pola miliona evra, pa za 1,12 miliona evra beogradsku „Hidrotehniku", pa za 248.000 evra „Ćićevac"... Sve te kupovine je obavio na rate, sa otplatom na šest godina, a bankarsku logistiku mu je, naravno, davao pravi gazda - Milan Janković, zvani Filip Cepter. Upućeni kažu da se Cepter na ovakvu idirektnu kupovini odlučio čim je, koji mesec po startu privatizacije 2001, shvatio da se u Srbiji preduzeća mogu kupovati kao šporeti - na rate. Što bi zarobljavao svoj novac bezveze, ovako prebaci na svoje službenike. Malo na Rašića, malo na Ljubicu Jovičić, malo na Vesnu Gašić. Kao, na primer, kupac beogradskog preduzeća „Jugocentar" (nekadašnji objekat „Mekratora") u Agenciji za privatizaciju se vodi Ljubica Jovičić, a u Centralnom registru je upisana Cepterova firma „Houm art", ona ista koja je kupila „Centrotekstil". Slično je i sa kraljevačkim „Stoteksom", a na Vesnu Gašić u Agenciji za privatizaciju se vodi „Jugofund", a u Centralnom registru se potom uknjižila Cepterova kompanija.
Ubuduće Cepter će, dakle, na aukcijama, budući da su ova njegova tri službenika ispucala bonuse, morati da angažuje nove, ili da kupuje direktno sa direktnim plaćanjem, odnosno - mogao bi na rate kada bi se prijavio lično.
Od velikih igrača, prvih sa liste 10 srpskih tranzicionih kapitalista, nema govoto nijednog da je na svoje ime pazario ijednu firmu. Izuzetak je samo Vojin Lazarević, koji je na rate kupio apatinsko brodogradilište a koje je sada u stečaju.
Sa šire liste ih, naravno, ima. Na prvom mestu Nenad Popović, sa pet kupljenih preduzeća „Minela" za ukupnu sumu od 6,3 miliona evra. Sledi šabački mlekar Miroslav Bogićević, a uz rame su mu bivši visoki službenik Državne bezbednosti Dušan Stupar i kanadski povratnik Đuro Obradović. Putem aukcija je, inače, u ovih proteklih šest godina prodato ukupno 1.731 preduzeće, a od toga sa plaćanjem na rate 1.119 peduzeća.
Bivši načelnik DB-a kupio četiri preduzeća
Nekadašnji načelnik DB Beograda, a sada direktor „Univerzal holdinga" i njegov drugi po veličini suvlasnik Dušan Stupar je na aukcijama do sada direktno na svoje ime pazario četiri preduzeća: zemunski ribnjak za 802.000 evra u leto 2005, a onda koji mesec posle trgovinsko preduzeće u Novom Pazaru „Jošanica" za 816.000 evra, pa u maju ove godine „Somborske novine" za 257.000 evra i krajem septembra „Zrenjaninske novine" za 678.000 evra. U „Univerzal holdingu" Stupar ima paket od oko 17 odsto akcija, a ovo preduzeće je ortački sa jednom litvanskom firmom kupilo „Azotaru" Pančevo, a direktno još nekoliko firmi u Srbiji. Stupara su dovodili u vezu sa kapitalom porodice Milošević, ali on je to demantovao ističući da je samo prijatelj sa Borislavom Miloševićem, bratom Slobodana Miloševića.
Stefanović i kolege
Po dva i više preduzeća direktno na svoje ime, a to znači sa plaćanjem na rate, kupili su i Jovica Stefanović Nini, Milenko Zimonjić, Slaviša Purić i Milomir Joksimović. Dva preduzeća na rate kupio je i koautor zakona o srpskom tržištu kapitala Nikola Đivanović. Niški biznismen Nini, ali i lice sa Interpolove poternice, na rate je kupio leskovačka preduzeća „Tomako" i „Um pak" - i ostao bez oba jer nije plaćao obaveze. Ostale - poput „Jugoremedije", „Srboleka", „Luksola" - pazario je preko kupljenih firmi.
