Izvor: B92, 23.Jul.2013, 15:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Usud jednog trga
Ko nije bio u prilici da pogleda (u selekciji prošlogodišnjeg Festa recimo, ili na nekoj internetskoj ponudi) nagradom Emi zasluženo ovenčani, američki dokumentarac "Trg Tahrir", preporučujem mu toplo da ovo nesvakidašnje ostvarenje potraži u ponuđenim repriznim terminima na kanalu HBO, inače matičnoj produkcijskoj kući.
Jon Alpert i Metju O’Nil kamerom su ovekovečili 18 dana i noći krvavih - sa premnogo žrtava, čak 846 poginulih - događanja, tokom januara i februara >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << 2011-te, na najpoznatijem kairskom trgu, sinonimu za svenarodni bunt, u kojem je srušena tridesetogodišnja vladavina egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka.
Pomenuti autorski dvojac, ovo ću posebno da naglasim, nije poput mnogih svojih kolega, upao u zamku preteranog teoretisanja ili opterećujućeg zalaženja duboko u istorijske i socijalne kontekste, lišavajući se - u filmu, makar - ličnih utisaka i didaskaličnih tumačenja, već je poput iskusnih televizijskih reportera, dozvolio kameri da nepristrasno svedoči. Ali se zato, vrlo inteligentno, odlučio da u krucijalnim trenucima filma, plasira detalje koji ubitačno precizno omeđuju prostor i vreme.
Film se otvara snimcima sa mobilnih telefona koji su, očito zabave radi, sačinili čuvari i istražitelji u Mubarakovim zatvorima, a na kojima se vide stravične bestijalnosti prema zatvorenicima, da bi, koji sekund docnije, odjeknuo podatak da 40 odsto od devedesetomilionske egipatske populacije, za svoje dnevne potrebe ima manje od dva dolara! Ili, kada kažete da je jedan čovek vladao zemljom koja se prostire na dva kontinenta pune tri decenije, to jeste činjenica koja tera na razmišljanje, ali ako je obogatite ilustracijama njegovih susreta sa čak pet američkih predsednika, sve dobija dimenziju više.
Budući da je zbog tada postojećeg zakona, bilo zabranjeno javno okupljanje više od pet osoba (sem na fudbaskim utakmicama!) organizatori prvog protesta na trgu Tahrir su se za pozive na demonstracije protiv Mubarakovog režima, poslužili elektronskim društvenim mrežama, a autori filma su to ilustrovali sa samo dva snimka pozivara: jednog kairskog japija i zabrađene mlade devojke. Jasno je onda zašto su se - uz žestoko opiranje režima i svakodnevne žrtve - iz sata u sat, sve masovnije i masovnije, okupljali pripadnici svih godišta, raznih socijalnih grupa, pola i verskih nazora... Do punog miliona, tako! Dok se diktator nije povukao. A onda su emocije eksplodirale do sveopšte euforije. Kolektivne histerije, zapravo.
Na ovom mestu je prilika da napomenem da film ima i podnaslov: "18 dana nedovršene revolucije". Kakav predosećaj autora za neposrednu egipatsku budućnost! Naime, u poslednjim kadrovima jedan od demonstranata kaže u kameru da je veliki posao završen, ali ako bude potrebno, svi će se ponovo vratiti.
Nije ni slutio, verovatno, koliko je bio u pravu. Samo nekoliko dana docnije, trg je bio ponovo pun. Tada su protestanti tražili da vojska prepusti vlast privremenoj vladi. Sledeće godine su zahtevali da novoizabrani predsednik Morsi preuzme kormilo zemlje. Ovih dana trg Tahrir je ključao nanovo. Tražio se Morsijev odlazak i intervencija vojske. Opet krv, suzavac, kamenice, žrtve...
P.S. Ovaj film mi je, uz ostalo, prouzrokovao i snažne intimne turbulencije, jer me je podsetio na davno vreme kada smo mi iz spoljnopolitičke redakcije pokojne novosadaske televizije (kao i kolege iz drugih teve-centara) obilazili svetske meridijane i na neuralgičnim tačkama pripremali reportaže o poličkim krizama i oružanim sukobima, koje su - u tom smislu makar- spokojni gledaoci, mogli da vide samo na televiziji. A onda je i naša zemlja postala tema za belosvetske reportere...
www.021.rs
