Izvor: Blic, 04.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ugalj kopaju krampovima
Ugalj kopaju krampovima
DESPOTOVAC - Više od hiljadu rudara Rudnika mrkog uglja 'Rembas' kod Despotovca krampovima kopaju po utrobi zemlje. Ugalj potom lopatama utovaruju u niske vagone, koje na svetlost dana uskim kolosekom dovozi mini lokomotiva. Rudari kažu da je pre 50 godina rad u rudniku bio znatno sigurniji, da su imali svu neophodnu opremu, a danas im je glavno oruđe kramp i motika.
- Bila su to zlatna vremena šezdesetih, kada se znalo zašto se silazi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u okno. Para je bilo koliko ti duša ‘oće. I za iće i za piće i za devojke. Živelo se bogovski, pa nam ništa nije padalo teško. Zato se i radilo muški, a norme prebacivale po nekoliko puta - priseća se sa setom Halil Šaldić, rudar u penziji, koga smo zatekli kako se u mirno popodne odmara na klupi u centru Resavice, naselja sa oko 3.000 stanovnika.
Kaže da je u to vreme stigla nova mehanizacija, koja je kopače odmenjivala u poslu. Sve se činilo da hleb sa sedam kora bude što manje gorak. Halilova priča umetnuta u današnje vreme deluje nestvarno.
Na ulazu u okno podno Kučajskih planina i Beljanice, na sve strane rasejana neupotrebljiva zarđala gvožđurija. Kako se šta izraubovalo, tako se ovde odlagalo.
Na ulazu u jamski tunel stoji crna tabla upozorenja da je ugljenokop metanski. Iz tunela zjapi gotovo nestvaran mrak i teška vlaga pomešana sa nekakvom čudnom toplotom. Dok čekamo izlazak rudara prve smene, razgovaramo sa Zvonimirom Žniderom, predsednikom Sindikata rudnika.
- Vratili smo se u preistorijsko vreme. Pre pedeset godina, rad u rudniku je bio mnogo sigurniji nego danas. Bilo je para za kupovinu zaštitne opreme, a sada rudari gacaju po vodi u izbušenim čizmama. Nemaština je poslednjih 15 godina toliko uzela maha da nemao para za rezervne delove, zbog čega su nam mašine neupotrebljive - kaže Žnider.
I baš u tom momentu, kao roj svitaca, iz mraka smo nazreli tračak svetlosti. Bivala je sve jača, a onda se iz mraka pojaviše rudari. Iscrpljeni, crni u licu, baš kao sirovina koja im decenijama život znači. Poneki na glavi ispod šlema nose takozvane fantomke, kako bi koliko-toliko zaštitili lice od gareži. O rame neki nose alat, običan kramp, takozvanu kilavicu, koja je zamenila mašinu.
- Srećno! - pozdravljaju kolege koje se spremaju da nastave rad u drugoj smeni.
Rudnik 'Rembas' ima ukupno 1.400 radnika koji rade u proizvodnim jamama Vodna, Jelovac i Senjski rudnik. Firma postoji 150 godina i ceo Despotovac živi od rudnika. Do sada je po socijalnom programu firmu napustilo 300 radnika, koji su dobili po 240 evra za godinu staža, a uskoro se očekuje ponovo izjašnjavanje radnika o dobrovoljnom odlasku. Rudnik od države prima subvenciju od svega 88 miliona dinara.
Dragan Radonjić, kopač, ima samo 29 godina. Rodom je iz Raške i u Resavicu je devedesetih godina došao sa ocem koji je menjao boravišta u potrazi za poslom. Završio je treći stepen elektrosmera, i kaže da se ne stidi što je rudari.
- Kada se navikneš, ovaj posao je kao i svaki drugi. Za to što radimo plata je mala, ali u odnosu na firme u okolini, opet i nije tako loše - kaže Dragan.
Njegov kolega Dragan Grujić živi u Despotovcu i svaki dan do posla putuje dvadesetak kilometara. Rudarski hleb počeo je da zarađuje 1986, samo godinu dana kasnije od katastrofe u Strmostenskoj jami gde su poginula 34 kamarata.
- Strah mora da postoji, ali pozitivan. Svako mora da bude na oprezu kada silazi u metansku jamu. U njoj se ne puši, zabranjena je upotreba plamena i, kada bi neko zapalio cigaretu, odgovarao bi za pokušaj ubistva cele smene - priča ovaj rudar, čiji povratak kući svaki dan s nestrpljenjem čekaju supruga i dvoje dece.
Žali se da njegove kolege i on poslednjih mesec dana kubure sa dotrajalim lampama.
- Ponekim hodnicima ugljenokopa provlačimo se puzeći. Sija tek poneki reflektor, ali je to nedovoljno - dodaje Grujić.
Ovi, na svoj način heroji, ugalj u vagone tovare ručno. Od rudarske plate, koja u proseku iznosi oko 24.000 dinara, teško se živi. Ipak, ponosni su na svoj ugalj kojem, kako kažu, nema ravnog. Vele da je on toliko dobar, da prilikom loženja prosto istopi peć. S. Trifunović
