Izvor: Politika, 23.Feb.2014, 21:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tako blizu, a tako daleko
Ciromaštvo, beda, poniženost građanki i građana zajednički su svim republikama bivše Jugoslavije, danas nezavisnim i očigledno neuspešnim državama zapadnog Balkana
Ne želim biti Srbin, Hrvat, Bošnjak i ostali. Želim biti građanin i živit od svog rada.
Ova parola sa protesta u Sarajevu iskazuje suštinu dramatičnih događaja koji su „zapalili Bosnu i Hercegovinu”, kako događaje opisuje većina medija u Srbiji.
Zato verovatno nijedan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << medij u Srbiji nije ni tu ni slične parole uvrstio u svoje izveštaje o socijalnom buntu osiromašenih, poniženih građanki i građana. Naslovi u Srbiji su „Gori Tuzla!”, „Gori Sarajevo, Zenica” „Napad na institucije, na državu” i „Nasilje, nasilje, nasilje”, pre svega demonstranata.
Razloge za ovakav odnos naših medija verovatno je najbolje opisao Slavoj Žižek u svom tekstu u londonskom „Gardijanu”. „Ukratko, radi se o pobuni protiv nacionalističke elite. Ljudi u Bosni su konačno shvatili ko im je pravi neprijatelj. Nisu to druge etničke grupe već njihovi lideri koji se pretvaraju da ih štite od tih grupa. Kao da je stari Titov moto o bratstvu i jedinstvu dobio novi život dok se u hrvatskom, odnosno srpskom delu BiH socijalni problemi i dalje gledaju kroz etničke naočare. U Tuzli su u protestima učestvovali pripadnici sve tri nacije, jer je Tuzla jedini deo BiH u kojem postoji neka vrsta multietničnosti. Na jednoj od fotografija s protesta vidimo demonstrante kako drže tri zastave, bosansku, hrvatsku i srpsku, rame uz rame, izražavajući volju da ignorišu etničke razlike.”
Naime, siromaštvo, beda, poniženost građanki i građana zajednički su svim republikama bivše Jugoslavije, danas nezavisnim i očigledno neuspešnim državama zapadnog Balkana. Druga, mnogo važnija zajednička tačka jeste da su na vlasti u ovim država oni koji podržavaju pa čak i produbljuju etničku netoleranciju u „svojim” multinacionalnim, multikonfesionalnim i multikulturnim društvima. Otvaranje socijalnih pitanja ruši etničke granice i direktno ugrožava vlast ovih mekih nacionalista.
Neko je opravdano postavio pitanje zašto u Bosni još nema pobune srpskih i hrvatskih radnika koji ne žive ništa bolje od bošnjačkih gubitnika u tranziciji. Rekao bih zato što oni, za razliku od Bošnjaka, imaju i svoje rezervnu državu ,,…srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive…” ili „…državu hrvatskog naroda i pripadnika autohtonih nacionalnih manjina: Srba, Čeha, Slovaka, Talijana, Madžara, Židova, Nijemaca, Austrijanaca, Ukrajinaca, Rusina i drugih…”. Tako je na sastanku vodećih političara Republike Srpske i Srbije konstatovano da u RS „i dalje postoji istinska stabilnost, dok u Federaciji BiH već nekoliko dana traju socijalni nemiri”.
Činjenica da je Srbija jedina od bivših jugoslovenskih republika u kojoj nije bilo socijalnog bunta zapravo govori o pravoj, „mekoj nacionalističkoj” prirodi njene vlasti u protekloj deceniji koja svojim pseudopatriotskim bajanjem i socijalnom demagogijom uspeva da disciplinuje stotine hiljada nezaposlenih kao i stotine hiljada zaposlenih u javnom sektoru koji ne primaju plate ili su one toliko niske da s njima jedva preživljavaju.
Vuk Perišić opisuje Bosnu, ali kao da piše o Srbiji kada kaže: „Nacionalističke elite ostale su same na pustom razbojištu, same sa svojim gladnim i gnevnim žrtvama. Pitanje se nameće samo po sebi: može li se taj gnev artikulisati u konstruktivni demokratski i građanski program, u političku snagu koja će probuditi građane Bosne i Hercegovine iz etničke hipnoze?”
Teško će se Srbija probuditi jer je nova vlast, stvarajući sebi neprijatelje, posle svetske, evropske, NATOi američke zavere, posle tradicionalnih neprijatelja Hrvatske i Albanaca, locirala nove, i to ne slučajno u socijalnoj sferi. To su, naravno, privatni sektor i neizbežni tajkuni. Neprijatelji naroda i njegove države jesu svi preduzimljivi ljudi koji su sposobni da svoje ideje sprovedu u delo i nešto i proizvedu. Jedina istinska mobilizacija u Srbiji događa se kada se predlože neke suštinske reforme (poput zakona o radu) ili kada se treba suprotstaviti dolasku Roma ili izbeglica u skladne, etnički čiste, zajednice.
I za kraj, ilustrativni detalj koji podseća na pravu ulogu kulturnih ustanova i objašnjava današnju kulturnu politiku u Srbiji. (1) „Večerašnji broj zainteresovanih građana za učestvovanje u javnoj debati o potrebnim promenama u društvu bio je višestruko veći od kapaciteta Narodnog pozorišta u Tuzli!” (2) „Pozivaju ostale građane da se sutra odazovu na prvi Plenum građanki i građana Sarajeva u 17.30 sati u Centru za kulturnu i medijsku dekontaminaciju.”
Do viđenja u Narodnom pozorištu i CZKD u Beogradu.
Osnivač Građanskih inicijativa
Miljenko Dereta
objavljeno: 13.02.2014.
