Izvor: Večernje novosti, 10.Jul.2019, 15:51   (ažurirano 02.Apr.2020.)

STRAST PREMA "CARSKIM KONjIMA": Uz lipicanere odmaraju dušu

Meštani Samoša kod Kovačice imaju strast koja ih gotovo sve povezuje. U dvadeset domaćinstava uzgajaju pedesetak "carskih konja" NEMA kraja svim umilnim rečima koje Nenad Stanin (50) iz Samoša izgovori svojoj kobili, lipicanerki Jadranki, dok joj stavlja ular i izvodi je na polučasovnu dnevnu "rekreaciju". I nema sumnje da ga ona sve razume, pa znatiželjno čulji uši unapred. Podstaknuta gazdinim rečima, uz lepotu koju joj je priroda podarila, već posle prvih koraka >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Jadranka sve ostavlja bez daha. Dok prolazi kroz dvorište Staninovih, sve pršti od gracioznog hoda i urođene otmenosti. Pravu paradu priređuje tek na šoru. Dok na dugom ularu kruži oko Nenada, najpre samo elegantno hoda, potom razdragano pokazuje sve četiri vrste kasa. A kad je usledio galop, odmah se shvati zašto se kaže da je "lipicaner kao tamburica na kojoj se svira himna ravnice i neba". - Željna je kretanja i uprezanja - govori Nenad ponosno. - I ona i još četiri naša grla. Nekada smo konje uprezali svakodnevno, po četiri-pet sati. Sada je sve drugačije. Izvodimo ih jednog po jednog da se razigraju na šoru samo po pola sata dnevno. Ne možemo drugačije, ne stižemo od obaveza. Ali ljubav prema njima je bezgranična. Zato ih i uzgajamo.PROČITAJTE I: Lipicaner uskoro na UNESKO Listi svetske baštine Tako misle i Nenadov brat blizanac Predrag, kao i njihove komšije i prijatelji u Samošu. Svi imaju istu strast koja ih povezuje - konje. Zato ne čudi što u ovom selu nadomak Kovačice, sa jedva hiljadu duša, imaju Udruženje ljubitelja konja. U dvadeset domaćinstava uzgajaju pedesetak "carskih konja", kako lipicanere nazivaju širom sveta. - Ovim delom panonske ravnice vekovima su jezdili svi od vranaca do čilaša, ali mi smo se okrenuli isključivo lipicanerima - priča Nenad. - Svi su iz takozvane A knjige, dakle, sa najboljim osobinama i čistim pedigreom. Oduvek su posebni. Naglašene lepote, paradni konji pogodni za visoke škole jahanja i dresuru, za uprezanje u svečanim trenucima.TRENING Nenad Baroj sa svojim kobilama/ Foto Z. Jovanović Priča nam Nenad kako ljubav prema konjima u njegovoj porodici traje od davnina. Od predaka je, kaže, naučio da je konj Božji dar čoveku. - Otkako znam za sebe, uzgajali smo konje - nastavlja Nenad. - Moji su nekada imali samo radne konje, ali smo brat i ja odlučili da ih prodamo, pa smo kupili samo lipicanere. Njih pet. I sada uživamo u njima. Osim što su najlepše i najplemenitije životinje, lipicaneri su privrženi čoveku, snažni su i imaju dostojanstveno držanje. Žao mi je samo što ne možemo da im posvetimo više pažnje. Zaslužuju, ali dan je kratak.ŠETNjA Nenad Stanin sa kobilom Jadrankom,foto Z.Jovanović I Nenadov komšija, i imenjak, Nenad Baroj (52) uzgaja lipicanere. Četiri kobile. Pastuva je prodao prošle jeseni. - Otac je gajio konje, ali ih je sve prodao kada sam imao osam godina - priča Baroj. - Čeznuo sam za njima do pre 17 godina, kada sam odlučio da ih ponovo imam u svojoj staji. Nekako je gazdinstvo prazno bez konja. Oni su oduvek poseban pečat domaćinske kuće. Nije mi teško da uz sve druge poslove brinem o njima. Naprotiv! Radeći oko njih, zapravo odmaram dušu. Znate kako se kaže: "Čovek u konju nalazi snagu bez surovosti, lepotu bez sujete i prijatelja bez interesa".Foto Z.Jovanović PRIZNANjA UDRUŽENjE ljubitelja konja u Samošu osnovali smo maja 2014. na inicijativu Srđana Kalejskog - kaže Nenad Stanin. - Od tada učestvujemo na fijakerijadama širom Srbije, a o letnjem Svetom Nikoli domaćini smo ljubiteljima konja iz cele zemlje. Za ovih pet godina naša grla su osvojila brojne pehare i priznanja, što nam je podsticaj da nastavimo ovu lepu aktivnost, ali i da nam se pridruži još članova.foto Z.Jovanović SVETKOVINE NEDELjOM ili kad dođu dani svetkovina, vašara, fijakerijada i seoskih svadbi, upregnemo svoje lipicanere da ljudi vide svu njihovu lepotu, gracioznost, držanje i snagu - govori Nenad Baroj. - A i mi se uredimo. Obučemo bele košulje, crne pantalone, prsluk, čizme i obavezno stavimo šešir na glavu. Pa kad u karuce pregnemo čilaše, kad u koloni krenemo kroz selo, obuzme me milina, a ponosu i sreći kraja nema.

Nastavak na Večernje novosti...