Izvor: Politika, 24.Feb.2014, 16:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poreklo nasilja
Defilei ubica po srpskim bulevarima i zatvori puni sitnih prestupnika, rezultat su stručne i moralne, pre svega vrednosne inverzije i sunovrata struke u haotičnom, partijskom pravosuđu
Ovo je Balkan, sedimo na buretu baruta, a umire se iz mnogo besmislenih razloga. Da, to su stereotipi, ali još važe. Naše društvo se pred samim sobom pravda užasima koji su nas definitivno promenili, i opštim posleratnim sindromom koji sve svoje traume donosi iz devedesetih godina prošloga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << veka. Ali, vreme za takva opravdanja konačno je isteklo.
Niški primer je neka vrsta kolektivnog poimanja, i teške javne opomene kako više ne može da se čeka. Ubice u Srbiji su sve mlađi i sve brutalniji ljudi. Dečaci, takoreći, koji se u ovdašnjem sunovratu vrednosnog sistema dokazuju strašnim zločinima i odsustvom svakog kajanja.
Niš je ustao u nameri da objasni vlastima kako je u Srbiji ugroženo pravo na život, da je opasno hodati ulicama, sedeti bilo gde, boraviti u kući ili van nje, gledati oko sebe, biti bolji od drugih. Student medicine ubijen je samo zbog toga što ga ubica nije podnosio. Sasvim jednostavna dijagnoza umiranja društva. Izgleda u isto vreme da je to i njegova rezignirana eutanazija, odricanje od spokoja i mirnog, radosnog života, bez nade u delotvornu akciju posustale države. Bez ikakve nade.
Čelnici vlasti u ostavci bore se za glasove, obećavajući samo ono što su već toliko puta obećali. Ali, ukidanje nasilja ne. Nasilje i vlast uvek su povezani na neki tajanstven, perverzan način, i čitava ta beskonačna melodrama počinje i okončava se u zatvorenom krugu, tom čarobnom mestu za dirljivi zagrljaj države i podzemlja.
Niš nije imao šefa policije više godina, tamo su isto toliko mahnitali raspušteni žandari. Iz MUP-a su dolazila uglavnom nesuvisla saopštenja. Logika legitimne države u potpunom je neskladu sa očekivanim životnim spokojem. U Nišu, na primer, gradu koji je inače skrojen da bude miran i da se u njemu uživa. A postao je centar straha, mesto u kome su najgori uspostavili uličnu i podzemnu vlast. I sve je teže napraviti dobru razliku između nasilnika i snaga zaduženih za red.
Srbija još nije u stanju da se izbori sa ubilačkim i svakim drugim nasiljem. Prepoznavanje i edukacija latentnih ubica jeste beskrajno dug proces. On je neizbežan, ali nikada nije započet. Porodica, škola, policija, pravosuđe. Recimo, da idemo tim redom. To je ovlašni kroki spirale nasilja. Idealni ambijent za masovni socijalni rad, pri čemu škole postaju centri za obuku i pouzdanje negovanih siledžija u svoju snagu i nedodirljivost. Profesor koji održi sve časove bez batina imao je uspešan dan.
Ali, to je samo početak problema čiji se kraj i ne nazire. Sve što se odvija na nivou brutalnog nasilja i ubistava razrešava se u oblasti pravosuđa i pravde. Tačnije, ne razrešava se. Taj sistem je u Srbiji „reformisan“ nekoliko puta, ali malo je nade za srpskog slugu Jerneja. Ministar pravde u ostavci lično je „začuđen“ nekim sudskim odlukama. Ubice čiji su zločini dokazani izlaze na slobodu iz razloga koji se u obrazloženjima navode kao „proceduralni“. Oslobođen je i Bracika Kertes, njegovo je veliko delo davno zastarelo.
Nekadašnji šef beogradske policije rekao mi je pre oko godinu dana, da Beogradom slobodno šeta bar stotinak neosuđenih ubica. Nikada nisu bili pod istragom, niti će biti. Možda zbog toga što niko ne želi da „čačka“ po njihovoj, ali i svojoj prošlosti.
Taj podatak rezultat je ličnog saznanja i veteranske policijske procene. Nadajmo se da ih je manje, ali takva samouteha nema značaja. Ipak, bez dobrog pravosuđa, protestno ćutanje građana Niša i Novog Sada biće uzaludno.
Uz sadašnju distribuciju pravde, Srbija se našla skoro na rubu civilizacije. Da bi se izašlo iz mračnog kruga, valja hitno završiti posao koji je godinama urgentan. To je rasplet afere „Indeks“, a ona je zataškana upravo na ključnom mestu. Dakle, koliko u srpskom pravosuđu ima časnih sudija koji su kupovali ispite ili diplome? Ako takvi donose delikatne sudske odluke one su invalidne iz dva razloga: zbog nesposobnosti i neukosti, i hronične korupcije. Hipotetički, može li sudija da presudi profesoru koji je sudiji prodao ispit? Ova je dilema neotklonjivi uzrok sveopšte strepnje i teški teret za same temelje pravosuđa.
Taj problem je za Srbiju etički nepodnošljiv i bez njegovog rešavanja nema reforme. Nema ničega! Zbog toga su neznanje i korupcija na istim pozicijama. Defilei ubica po srpskim bulevarima i zatvori puni sitnih prestupnika, rezultat su stručne i moralne, pre svega vrednosne inverzije i sunovrata struke u haotičnom, partijskom srpskom pravosuđu.
Pred tim saznanjem i dobar policijski posao postaje bezvredan, potrošna roba za marketinško veselje njenih čelnika.
Naravno da nema dovoljno dobrog modela koji bi potpuno otklonio nasilje. Ali, mora biti ukinuta sistemska iracionalnost države koja ga stimuliše. Od velikih reči, neostvarivih obećanja, pribiranja glasova za opstanak na vlasti ili povratka u nju, slabo se naziru, ili se uopšte ne vide uslovi za život i razlozi za smrt u Srbiji.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 24.02.2014.
