Izvor: Blic, 02.Avg.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nezadovoljni i bogati i siromašni
Nezadovoljni i bogati i siromašni
Građani pogranične opštine Dimitrovgrad na referendumu 13. novembra, osim za predsednika Srbije, izjašnjavali su se i o promeni naziva grada i vraćanju starog imena - Caribrod. Referendum nije uspeo, ali su ostala pitanja pojedinih građana da li je trebalo trošiti pare za referendum u opštini u kojoj izgladneli narod jedva sastavlja kraj s krajem i u kojoj gotovo da niko ne radi.
‘’Pre tog referenduma trebalo je pokrenuti >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << firme koje ne rade i zaposliti radnike’’, samo je jedno od razmišljanja građana najistočnije opštine u Srbiji.
Čarobni štapić za izlazak iz nepovoljne ekonomske situacije, međutim, ne postoji. Bez obzira kako se ovaj grad zove, da li Caribrod ili Dimitrovgrad, njegova ekonomska slika nije nimalo ružičasta. Od oko 10.000 stanovnika u opštini, 3.500 je zaposleno, od čega 2.700 u privredi. Radi, međutim, samo 1.500 radnika. Tom broju treba dodati i još 1.500 nezaposlenih sa evidencije Tržišta rada, kojima će se uskoro priključiti još 850 radnika Gumarske industrije koja je u stečaju. Ne radi ni drugo po veličini preduzeće Konfekcija ‘’Sloboda’’, a ni u onim manjim i privatizovanim preduzećima ne cvetaju ruže.
Ova opština već duže vreme nalazi se na dnu lestvice u Srbiji po proseku plata zaposlenih, mada su mnogi u opštini i zaboravili kad su primili platu. Prosek poslednje isplaćene plate za maj iznosi samo 3.200 dinara.
Kako preživeti sa ovom ‘’silnom’’ platom? To pitanje i sebi i drugima postavljaju žitelji opštine. I predsednik SO Dimitrovgrad, dr Bojan Davitkov u izjavi za ‘’Blic’’ slaže se da se sa tom platom ne može živeti.
- Ne mogu da se plate ni osnovni komunalni računi, a kamoli da ostane za ishranu ili nešto drugo. Kako žive, to oni sami znaju. Dovijaju se na razne načine. Dobro smo upoznati sa njihovim problemima jer svakodnevno u opštinu dolaze građani, tražeći socijalnu pomoć, pare za lečenje i plaćanje računa ili za kupovinu osnovnih životnih namirnica, stipendije za decu ili zaposlenje - kaže Davitkov.
Građani s kojima smo razgovarali kažu da to kako oni žive nije život, već preživljavanje i da se snalaze na razne načine kako bi obezbedili bar golu egzistenciju. Zbog blizine granice mnogi se bave švercom i poljoprivredom, tražeći i druge dodatne prihode. Zbog katastrofalne privredne situacije sezonskih poslova nema. Izlaz iz besparice pojedinci traže odlaskom na rad u druge gradove ili u susednu Bugarsku.
- Građani pritisnuti nevoljama traže izlaz iz ćorsokaka kako bi nekako preživeli - kaže Davitkov.
Stanovnici ove nerazvijene opštine ne žele mnogo da pričaju o siromaštvu, bedi i oskudici, o životu bez redovnih plata. Slažu se u ocenama da bolje žive samo oni koji su zaposleni u opštinskim i državnim organima, javnim preduzećima i ustanovama, dakle oni koji primaju plate sa ‘’državnih jasla’’.
Evo šta sami građani kažu o tome kako žive.
Dragan Ivanov, radnik železnice:
- Moja plata je veća od proseka opštine. I supruga je zaposlena, tako ne znamo kako je živeti sa 3.200 dinara. Planiramo i odlazak na more.
Biljana Todorov, radnica fabrike ‘’Sloboda’’.
- Živimo veoma teško. Suprug mi je nezaposlen i snalazimo se na razne načine da bismo preživeli. Imamo dva sina. Radimo poljoprivredu i idemo malo i preko u nabavku robe koju prodajemo.
Žana Petrov, trgovac u ‘’Trgokop’’ AD:
- Firma je privatizovana, a u radnji niti ima robe, niti ima mušterija. Platu nisam primila već pola godine. Živim grozno. Ne plaćamo struju i ostale dažbine. Dolaze i isključuju nam struju. Imam dve ćerke koje su nezaposlene. Dugovi se gomilaju, a para ni za lek.
Jasmina Jordanov, lekar u Domu zdravlja Dimitrovgrad:
-Teško se ovde živi i ljudi se snalaze kako ko ume. Mi smo negde na polovini - ni gore ni mnogo bolje. Imam porodicu i nastojim da sve obaveze izmirujem na vreme.
Ćera Antov, invalidski penzioner:
- Ljudi ovde nemaju para za hleb, a kamoli da plate struju i ostale račune. Primam oko 8.000 dinara penzije i meni je dovoljno. Ne mogu da se požalim, ali sve je to ipak bedno i daleko od dobrog života.
Dragana Ljubić, nezaposlena:
- Idemo na granicu za dva boksa cigareta. To prodamo i od toga preživljavamo. I to nije najsrećinje rešenje jer imamo puno problema na granici, uzimaju nam robu i vraćaju nazad. Da nam nije toga, ne znam kako bismo živeli. Imam dve ćerke. Ne želim da iko živi kao mi, već da svako ima posao i živi od svoje plate. Zoran Panić
